Život i šta više sa njim: Smrt, smrt i smrt!

gustav klimt
commons.wikimedia.org

Ovako, priče ostavljaju utisak: velikog beznađa, nelagode, jeze koja je cilj sama po sebi, mraka iz kog nema izlaza, neminovnosti zločina i događaja u životu koji kontrolišu neki drugi autoriteti van ljudskog opsega i koji od čoveka čine materijal za prah. Dakle, čovek je bespomoćan, pasivan i stvoren, ako ni zbog čega drugog, a onda da bude poprište demona ili pak anđela.

autorka teksta: Nevena Šaulić

Ivana Šojat, Emet i druge priče (Fraktura 2016)

Ivana Šojat je hrvatska spisateljica, prevoditeljica i urednica pozorišnih izdanja HNK u Osijeku. Pored bogate književne karijere, nije zanemarljiva ni činjenica da je ona bila dobrovoljka u Domovinskom ratu, za koji i sama kaže da je na njen život i spisateljski rad ostavio velike i neizbrisive tragove. Važno je napomenuti da joj je bilo samo dvadeset godina! Otuda, smrt i zlo ne samo da postaju glavne teme rata, već i lajtmotivi književnih dela Ivane Šojat, pogotovu Emet-a i drugih priča.

Emet i druge priče je roman, ili zbirka pripovedaka, ili pak skup fragmentarnih romanesknih tekstova koji imaju za cilj da se poigravaju sa: životom i smrću, ovostranim i onostranim, hrišćanstvom i paganstvom, dobrim i zlom, identitetima i ne-identitetima, sadašnjošću i prošlošću, sa svim mogućim i nemogućim u svetu fakticiteta i fikcionaliteta. Igra kao poigravanja sa: rečima, formom, temama, naracijom, pripovedačem, pa čak i sa samim likovima, jeste ključ za otvaranje horizonata značenja ovog teksta. Ona je sveprisutna i sveprožimajuća, pa tako i sam naslov Emet preveden sa hebrejskog znači život, a kada se oduzme E ostaje samo Met odnosno smrt..

Smrt proždire život. Deda seksualno zlostavlja svoju unuku. Zločin počinjen iz osvete. Samoubistvo bake. Tragična smrt devojčice. Seni opkoljavaju ludu slikarku u prokletoj kući. Policija ne radi svoj posao revnosno. Lice Holokausta u očima malog dečaka. Oči umrlih u Aušvicu. Pitanje naslednog greha. Nasilna smrt žene u porodičnom kontekstu od strane partnera. Patološke veze … Dakle smrt i zločini najmilijih i zločini najmilijima jesu jedne od mnogobrojnih tema ovih priča koje su podeljene u šest naslova: „Emet“, „Talog“, „Tunel“, „Hrabrost“, „Demoni“ i „Oči“. Najduža od svih priča je „Emet“, stoga joj autorka u samom naslovu svoje knjige daje posebno mesto, pozicionirajući je hijerarhijski i prostorno najviše. Igra rečima sa emet i met je ovde transponovana u lik glavne protagonistkinje koja je ujedno i ona koja pripoveda, i ona o kojoj se pripoveda, ina kraju- ona koja živi ne znajući da je mrtva jer se „prikačila“ za dušu slikarke i učinila je ludom- podvojenom, šizmatičnom, rascepljenom. Stoga je podvojenost važno intonirano zaleđe ne samo „Emet-a“, već i ostalih priča. Ona dejstvuje na nivou forme i sadržaja, oblikovanja tema i likova, strukturalnog ustrojstva dela, konstituiše odnos likova prema svetu u kom žive i u kom bi želeli da žive. Podvojenost dejstvuje kao fenomen koji upravlja svim pričama i događajima, i koji se kao takav, može ustoličiti kao glavna tema svih tema.

Na pitanje šta se dešava posle smrti i gde idemo kada ona nastupi, Ivana Šojat je pokušala da odgovori religijsko-ideološkim kolažem u kom je učenje hrišćanstva pomešano sa paganstvom, pa je odgovor dat u hibridno-sadržinskoj formi: „Emeta“, „Tunela“ , „Hrabrosti“ i „Demona“. Sa druge strane, u pričama „Talog“ i „Oči“ problematizovane su teme od velike važnosti za našu sadašnjost: nasilje u porodičnom kontekstu i užasi holokausta. One su konkretnije, tematski rasterećenije od prethodne četiri priče i stilski najuspelije. Narativne niti su pažljivo protkane kroz glas jednog od pripovedača i to iz perspektive toka svesti, demona i anđela nema u izobilju, a priče su tako strukturalno sazdane da odjekuju smislom na svega nekoliko strana.

Zajednički aspekt cele zbirke je raspodela aktivnih i pasivnih likova. Naime, karakteristično za muške likove jeste da oni delaju: ubijaju, svete se, nanose zlo; dok je ženskim likovima data uloga pasivnih posmatračica kako tuđih, tako i svojih života, u čeljustima muškaraca. Stereotipizacija likova očitava se u dva principa: aktivni odnosno muški i pasivni odnosno ženski. Pored bake koja izvrši samoubistvo da bi pobegla od terora nasilnog muža (onog koji seksualno napastvuje unuku) i pored autorke koja je napisala delo, u ovoj zbirci oštrica delatne moći je na muškoj strani, dok su nasilje, krvoločni užasi i grobnice, na ženskoj strani. U tom ključu, postavljam pitanje – Da li je zlo muškog roda?

Ono što je problematično u pričama “Emet“, „Tunel“, „Hrabrost“ i „Demoni“ jeste meta-pitanje kako duše i njenog odlaska, tako i oblikovanje stvarnosti u kojoj su seni prisutne sve vreme, a koje samo „odabrani“ imaju sposobnost da vide. Da se u pričama ne pretenduje na davanje jedinog i pravog odgovora na zagonetku – „A šta posle kad smrt nastupi“, ovo bih shvatila kao pokušaj stvaranja sopstvene mitologije i preoblikovanje dve suprotstavljene tradicije, pa bih zatim zatražila dodatno pojašnjenje od autorke po pitanju samostvorene, fantastične dijagetičke ujdurme. Ovako, priče ostavljaju utisak: velikog beznađa, nelagode, jeze koja je cilj sama po sebi, mraka iz kog nema izlaza, neminovnosti zločina i događaja u životu koji kontrolišu neki drugi autoriteti van ljudskog opsega i koji od čoveka čine materijal za prah. Dakle, čovek je bespomoćan, pasivan i stvoren, ako ni zbog čega drugog, a onda da bude poprište demona ili pak anđela. Da su iz priča izbačeni nivoi stvarnosti i da je fenomen podvojenosti ustupio mesto fantastičnom, čitalac bi imao tekstove na Poovom tragu koji bi žanrovski bili određeni kao fantastični, i samim tim, svedenim putem postali „čitljiviji“.

Autorka implicitno poručuje svima nama: „Od praha ste stvoreni, i u prah ćete se vratiti“. Smrt je u životu i život je sačinjen iz smrti. Pa nam ostaje duhovni pesimizam koji se čak ne može nazvati ni antropološkim, jer nije čovek centar beznađa, već njegova bestelesna tvar kojoj nema spasa. Stoga je baš svaka nada oduzeta, toliko da bi i epikurejci ostali nemi nad takvim sunovratom. Čitanjem ovih priča primećujem da se mnogo toga htelo reći, pregršt pitanja otvoriti, ali se uistinu time narativna šuma nije raskrčila već upetljala u sopstveni korov koji je počeo rušiti i uništavati svoje plodove i zaklanjati ih svojom raskoši – i tako je nastala narativna džungla. Rezultat svega jeste da su velike teme ušle na pregršt malih vrata i ostale čitaocima nedokučene, stilski zatamnjene i žanrovski pretrpane.