Začarani krugovi opresije

https://www.partizanskaknjiga.com

Neraskidiva vezanost privatnog i društvenog aspekta ličnosti ogleda se u pokušajima junakinja i junaka da ostvare ličnu slobodu, u čemu ih sputavaju različite stege kapitalističko-patrijarhalnog poretka, sa posebnim akcentom na zadate okvire rodnih uloga. Ono što predstavlja poseban kvalitet zbirke jeste suptilna razlika u načinu na koji te stege pokušavaju da prevaziđu muški i ženski likovi.

Ana Šnabl Odvezani, Partizanska knjiga 2018.

 

Debitantska zbirka priča Odvezani mlade slovenačke autorke Ane Šnabl najavljena je u pogovoru Srđana Srdića pomalo preterano entuzijastično kao knjiga „o univerzalnom“ napisana novim ženskim pismom. Iako je pojam univerzalnog u književnosti po sebi problematičan, ne sasvim jasan i definisan, ako za univerzalno uslovno prihvatimo sve one večite preokupacije književnosti od njenih početaka do danas, kao što su teme slobode, ljubavi, života, smrti, bola, patnje… nesumnjivo je da Šnabl u svojoj prozi sve ove teme redom preispituje. Osim toga, diskutabilan je i sam pojam novog ženskog pisma, pa se nameće pitanje: da li ova zbirka zaista donosi nešto sveže i drugačije?

Bilo da pripoveda u prvom ili trećem licu, perspektiva iz koje nam autorka predočava svet uvek je vezana za gledišta junakinja i junaka koje zajedno možemo nazvati „odvezanima“, a koji na različite načine odstupaju od dominantnih društvenih obrazaca mišeljenja, življenja i ponašanja. Već prva priča „Triticco“, upečatljiva kako svojom inicijalnom pozicijom, tako i tematikom, prikazujući doživljaje i razmišljanja depresivne žene, otvara široko polje tema koji se na različite načine problematizuju kroz čitavu zbirku: nelagoda i neprijatnost života mimo očekivanja zajednice, kompleksan odnos prema tim očekivanjima, obespravljena i nepovoljna pozicija „odvezanih“ – u ovom slučaju prema dominantnim standardima lepote „ružne“ žene. U ovoj priči predstavljen kroz prikaz društvene dimenzije psihičke bolesti, feministički princip ličnog kao političkog dosledno je sproveden i kroz čitavu zbirku.

https://atarielle.wordpress.com

Neraskidiva vezanost privatnog i društvenog aspekta ličnosti ogleda se u pokušajima junakinja i junaka da ostvare ličnu slobodu, u čemu ih sputavaju različite stege kapitalističko-patrijarhalnog poretka, sa posebnim akcentom na zadate okvire rodnih uloga. Ono što predstavlja poseban kvalitet zbirke jeste suptilna razlika u načinu na koji te stege pokušavaju da prevaziđu muški i ženski likovi. Muške pripovedače („Veliki medved“), odnosno junake kroz čiji ugao gledanja nas vodi objektivni pripovedač („Vezao je kravatu“), obeležava s jedne strane pasivna pozicija, čime se izneverava tradicionalna hijerarhija rodnih odnosa, a s druge strane komotniji položaj, lagodniji pristup u donošenju odluka i veća spremnost na bekstvo iz zadatih stega, a samim tim i od odgovornosti za sebe i druge, bilo kroz samoubistvo ili zavisnost. Tako u priči „Veliki medved“, nepravično i nepotrebno najobimnijoj, autorka koristi dobro poznat i mnogo puta u književnosti korišćen postupak da nam kroz paradoks tzv. „mudre lude“ predstavi bitne ideje i stavove. Zbog izostanka empatije prema junaku, koji je izrazito neodgovoran i nesvestan svojih privilegija, floskule poput one da čovek nije poštovan ako se ne povinuje pritiscima i merama sveta ostaju na nivou banalizovanog klišea i poze koju junak zloupotrebljava. Ideje koje junak ove priče deklamuje, zapravo proživljavaju i pate junakinje drugih priča. Zbog toga zbirka ipak uspešno funkcioniše kao umetnička celina uprkos pojedinim slabim pričama. Među njima, na primer, „Vezao je kravatu“ na uverljiv način problematizuje porodične odnose i ulogu novca u dinamici bračnih odnosa, ali se završava predvidljivo i melodramski, omogućivši junaku beg od odgovornosti umesto suočavanja sa sopstvenom greškom. Uz priču „Banana split“ koju pripovedač, brižni sin, posvećuje ostareloj majci, ova grupa pripovedaka zanimljiva je jer zaokružuje raznolikost mogućnosti muških karaktera koji odstupaju od tradicionalnih okvira muškosti, npr. u priči „Vezao je kravatu“ devojčica izgovara: „Nisam znala da i ti umeš da plačeš, tata“.

Pozicije junakinja zbirke su, međutim, predstavljene kao daleko kompleksnije i osvešćenije. One su „oblikovane tuđim kalupom“ („Zeleno volim te zeleno“), čak i kada zahtevaju slobodu, daleko svesnije problematičnosti sveta oko sebe i opterećenije njegovim nemetnutim očekivanjima. Osim toga, one uvek snose posledice sopstvenih postupaka bez prečica i lakih mogućnosti izlaska iz zadatih okvira. Skala neprijatnih emocija i iskustava koje junakinje proživljavaju kreće se od nelagode neprikladnih tema i nepristojnog ponašanja za porodičnim ručkom u restoranu („Sivi pino“) do zadiranja u najmračnije emocije i najdublje društvene tabue poput nasilnog poriva majke prema novorođenom detetu usled postporođajne depresije („Jedinac“) ili kompleksnog odnosa sestara obeleženog mržnjom i rivalstvom, a dodatno zakomplikovanom bolešću i nasiljem („Ana“).

Otvorenost ka preispitivanju tabua posebno se ogleda u autorkinom pristupu temi koja je posredno ili neposredno prisutna u većini priča zbirke, a to je majčinstvo. Bez mistifikacije i glorifikacije, predstavljeni su različiti izbori i iskustva junakinja. Najekstremniji primer je priča „Jedinac“, u kojoj izostaje očekivana i podrazumevana bliskost, ljubav i nežnost prema detetu, a majčinstvo se doživljava kao nametnuta patnja: „Bila sam fabrika kojom je upravljao neko drugi“. Upečatljivi su i lik ostarele bolesne majke koju pred smrt muči sumnja da li je ispunila ulogu „dobre majke“ („Banana split“), kao i komičan lik žene koja lišena inhibicija pod dejstvom alkohola vodi uzaludnu borbu za pravdu („Sivi pino“). Na nivou pojedinačnih priča autorki se može zameriti jednostranost perspektive, odsustvo nijansiranja i složenosti, kao i dovođenje jedne mogućnosti do ekstrema, čime se približava opasnosti da sklizne u stereotipizaciju. Ipak, ovaj problem se prevazilazi na nivou celine zbirke, koja ravnopravno prihvata i obuhvata različite mogućnosti odnosa junakinja prema majčinstvu.

Nesumnjivo izrazito angažovana u razumevanju i osvetljavanju problema sa kojima se junakinje i junaci susreću, zbirka ostavlja otvoreno pitanje: kako se „odvezati“ i osloboditi nametnutih kalupa patrijarhata? U pojedinim pričama izlaz ne postoji, već se junakinja dosledno vrti u začaranom krugu opresivnog sistema u kome pati, npr. zlostavljana supruga se nakon pretrpljenog fizičkog nasilja vraća uobičajenim svakodnevnim aktivnostima, čime se potire bilo kakva mogućnost spasa („Kad prođe oluja“). Neke druge priče pozivaju na traganje za mogućnošću promene, poput priče „Ritalin“, posebno uspele jer preispituje dečji doživljaj sveta i njegovih pravila. Hiperaktivnost devojčice tretirana medikamentima simbolično predstavlja žensku slobodu ograničavanu društvenim okvirima. Uloga pripovedačice prepuštena je dadilji koja prikazuje značaj i izazove vaspitanja kada se nasilje, grubost i nepravda uče od malih nogu prožimajući poredak porodice, igrališta i škole.

Junakinja prve i možda najuspelije priče u zbirci dirnuta je nežnom utehom apotekarke, ali odmah za tom teško dostižnom i neočekivanom pozitivnom emocijom sledi strepnja da će je lekar, ako s njim podeli ovu dragoceni doživljaj, shvatiti kao nerazumnu. Ana Šnabl je hrabra autorka koja ne deli ovu vrstu strepnje sa svojom junakinjom: ona direktno i otvoreno progovara o tabuima. Njen pogled na svet je iznenađujući, neobičan i neočekivan, često izrazito neprijatan i bolan. Zbog toga ova zbirka, iako ne donosi ništa revolucionarno u pogledu tema i postupaka, predstavlja značajan događaj na regionalnoj književnoj sceni jer pruža nesputan i smeo pogled na žensko iskustvo.