Uzor iz čitanke: Banović Strahinja

Ono što je karakteristično za narodnu pesmu Banović Strahinja jeste da se za njenog junaka, koji je iz raznih razloga neuobičajen, između ostalog, vezuje i čuveni motiv praštanja, po kom ovaj junak iz školske lektire najčešće i biva upamćen, pa će predmet ove analize biti: šta se, ukratko, s time dešava?

U srednjoj školi književna dela se proučavaju po hronološkom principu, za razliku od osnovne škole, u kojoj se obrađuju tematski. U skladu sa tim, grubo rečeno, prva godina počinje delima antičke književnosti, dok se četvrta završava obradom dela dvadesetog veka. Ovakav pristup podrazumeva da se delo proučava u kontekstu epohe u kojoj je nastalo i u skladu sa striktnim načelima poetika datih epoha.

Na samom početku srednjoškolske nastave književnosti učenici dobijaju određena znanja o tome na koji način se pravilno proučava književno delo, o samoj prirodi književnosti, o različitim pristupima u proučavanju, razlikama između usmene i pisane književnosti itd. Učenici se upoznaju sa karakteristikama književnih žanrova i vrsta, i u određenom smislu im je data teorijska aparatura za uspešno proučavanje književnih dela. Tako im se pružaju i znanja iz poetike narodne književnosti na primerima epske i lirske narodne pesme, balade i bajke. Kao reprezentativan primer epske pesme u našoj književnosti u srednjoškolskim čitankama nalazi se, po mnogo čemu netipična, pesma Banović Strahinja.

Tako, njenu analizu najčešće prati pominjanje činilaca kao što su: elementi dramske strukture, postojanje digresija i epizoda, prisustvo epskih motiva, postupak oblikovanja epskog junaka, kao i mnogi drugi elementi karakteristični za epsku pesmu, dok se njenoj izuzetnosti, između ostalog, pripisuje i pojava jednog netipičnog junaka kao što je Banović Strahinja, za kog se vezuje upečatljivi motiv praštanja (u ovom tekstu konkretno u pogledu Banovog odnosa prema ljubi). Drugim rečima, zbog toga što on nije svako nego “netko” jer, “pomalo je takijeh junaka, ka’ što bješe Strahinjiću Bane”, motiv praštanja ljubi postaje neobičan herojski čin, pa traženje motiva za njega postaje središte različitih tumačenja pesme[1].

U školskoj interpretaciji se često ističe činjenica da u svetu koji ova pesma oslikava, izrazito patrijarhalnom, glavni junak odlučuje da ne postupa u skladu sa već utvrđenom praksom (kako bi to uradio Jug-Bogdan i ostavio je bez pomoći) i svoju ljubu ne kažnjava smrću za ono što je uradila (kao što bi to uradili braća Jugovići svojoj sestri), već joj oprašta, prihvata natrag nakon učinjenog izdajstva i vraća je u svoje dvore.   Primećujemo da se Ban Strahinjić u nizu situacija ponaša neuobičajeno za jednog junaka epske pesme, najpre zato što napušta patrijarhalni model i vodi se osnovnim moralnim načelima, u čemu se ogleda njegova izuzetnost i postaje junak za primer. Nažalost, njegova ljuba to ne radi (što možemo primetiti u njenoj reakciji na Banov dolazak po nju i upozoravanju Vlah-Alije), čak pokuša i da ga ubije, ali on i za to ima razumevanja i oprašta joj. Dakle, Ban je neko ko vidi širu sliku i u toj slici ne vidi da je njegova ljuba zaslužila da bude kažnjena, već nalazi razumevanje za njene postupke. Time što pokazuje da ljudski život vredi više od poštovanja neke društvene norme, on se predstavlja kao neko u čijim su očima svi jednaki.

Sve bi to bilo dobro, da ne postoji jedan važan segment teksta koji vrlo suptilno pokazuje čime je motivisano praštanje ljubi, a time i način na koji je njen lik tretiran. Ovde pre svega mislim na odnos narodnog pevača (u ovom netipičnom slučaju Starca Milije) prema ženskom liku u pesmi. Njegovo pevanje je, naizgled, lišeno svih uobičajenih komentara, ustaljenih fraza, poređenja i epiteta koji se vezuju za ženske likove u narodnoj epici. Time što je u nekoliko navrata nije nazvao gujom ljutom ili već nekim drugim oblikom čudovišta, veštice, rospije ili kučke, narodni pripovedač je, naizgled, odustao od bilo kakvog oblika kritikovanja Banove ljube u ovoj pesmi. U skladu sa poetikom epske pesme, žena je u ovom slučaju prikazana kao pasivni objekt. Ona je skoro uvek bez glasa (osim u slučajevima kada se boji za svoj život pa upozorava na opasnost ili kada vršti jer je ujeda njegov pas), ona je za junaka atribut (pored konja, sokola, sablje, hrta…), svi njeni postupci u službi su karakterizacije epskog junaka (u pesmi je ona noćila sa Turčinom, a Strahinja je odlučio da je spasi), njena dela ni na koji način ne menjaju njen položaj (ona pokuša da ga ubije, on je stavi na konja i vrati kući), i njen je život (osim za Strahinjića) manje vredan od života jednog Jugovića. Najzad, u trenutku kada Banović od svoje ljube traži pomoć, Vlah-Alija joj isto to traži i obećava joj kule i gradove, a pripovedač odmah zatim konstatuje: “Žensku stranu lasno prevariti, lako skoči ka’ da se pomami” (nije guja, nego glupača). Dakle, nije ona pošteđena zato što treba da ima pravo na slobodu ili zato što ne treba da misli o tome kome će od dvojice gospodara da bude sluškinja, ili zato što, daleko bilo, postoji i mogućnost da se zbog ljubavi prema Vlah-Aliji odlučila za njega – već zato što se jadna pomamila. Naime, njoj treba oprostiti jer ne zna šta radi.

Džaba se onda ona devojka sa onim momkom dan i noć nadžnjevala u osnovnoj školi, kad posle toga, u srednjoj, dođe Banović Strahinja da ipak pokaže ko kosi, a ko vodu nosi. Drugim rečima, važno je da, ako prihvatimo interpretaciju u kojoj veličamo glavnog junaka zbog toga što je uspeo da se odupre nekakvom sistemu u kom je žena doslovno vlasništvo nekoga ko odlučuje o njenom životu ili smrti, shvatimo da on uprkos tome i dalje prihvata jedan stereotipni pogled na ženskost i time pokazuje da u tom svom izlasku iz okvira patrijarhata nije stigao daleko. Uz to treba da razumemo da njoj slobodan izbor i ne znači mnogo, ako se smatra da nije sposobna da misli svojom glavom.

Naravno, ovo što govorim odnosi se pre svega na školsku interpretaciju. To što ova tumačenja izlaze van konteksta koji se vezuje za ovo književno delo, ne znači da ne treba da se na njih u nastavi obrati pažnja. Iako se akcenat u analizi stavlja na pomenute činioce sa početka, kao što je rečeno, učenici više pamte to da je Banović Strahinja onaj koji prašta (što je usko vezano za naviku učenika da od nekog književnog dela dobiju konkretnu pouku ili praktičan primer i zanemare činjenicu da to književno delo prvenstveno proučavaju u odgovarajućem književnoistorijskom kontekstu).

Ako dozvolimo da se interpretacija završi na tome, ako istaknemo “univerzalne” vrednosti koje pesma zastupa bez osvetljavanja ovih pomenutih segmenata, to će značiti da uzimamo zdravo za gotovo prisutni stereotipni obrazac prikazivanja žena u književnosti. Time samo ostavljamo prostor da se takvi stereotipi reprodukuju, jer smo ih, naizgled, ostavili da važe samo u nekom prošlom vremenu, u nekom drugom kontekstu, u okviru određene poetike, pri čemu nepoznanice o poreklu, razlozima i ciljevima spevavanja određenih pesama znatno doprinose tome da se poruke ovih dela prihvataju kao svevremene i redovno nalaze potporu u realnosti. U skladu sa tim, zajedno sa univerzalnim, svevremenim porukama prihvatamo i razne problematične pojave. To ne važi samo za sliku žene u epskoj poeziji, već za interpretaciju epske poezije uopšte. Zbog takvih tumačenja će se neko setiti da u 21. veku u svoj grafit, pored neke mesare, stavi stihove Lazareve kletve i njihovo značenje koristi da bi izrazio svoj politički stav. Pritom, to je samo jedan u nizu primera koji ilustruju ovu pojavu. Mi se svakodnevno poistovećujemo sa likovima književnih dela, a posebnu pažnju, naročito u školskom programu, zavređuju takvi kao što je Banović Strahinja. On je na različite načine nesvakidašnji junak, ali je pitanje ko će šta od jednog reprezentativnog primera usvojiti.

Ignorisanjem pomenutog segmenta dela u današnjoj interpretaciji, mi bezrezervno prihvatamo primer epskog junaka, veličamo njegove vrline i slavimo njegova dobra dela. Na taj način ignorišemo našu dužnost da preispitamo zbog čega su ta dela dobra, za koga su dobra i čime su motivisana. U tom slučaju smo neodgovorni, ne samo zbog toga što smo danas u poziciji da markiramo i drugačije promišljamo pojave iz prošlosti, nego zato što su te prošle pojave ujedno i današnje, sve dok ne odlučimo da ih prepoznamo i sa njima se razračunamo.

 

Irena Jovanović

 

[1] U konkretnom slučaju Čitanke sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred srednje škole u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, autorki Ljiljane Nikolić i Bosiljke Milić, učenicima je preporučena dodatna literatura, kojom mogu da se posluže u slučaju da žele detaljnije da se bave tumačenjem ove pesme. Verujem da su autorke ovakvim gestom pokazale da su svesne da planom i programom nije predviđeno dovoljno vremena da se u jedan čas spakuje novo gradivo iz teorije književnosti i svestrano tumačenje pesme. Pošto je u slučaju pesme Banović Strahinja ovo prvo veoma važno, a ovo drugo – onako, učenicima je ostavljeno na volju ili nevolju da se o temi više informišu u preporučenim tekstovima:

Popović, Bogdan, O poslednjim stihovima pesme „Banović Strahinja“, Relikvije iz starine, ogledi o srpskim epskim narodnim pesmama, Novi Sad: Dnevnik, 2006;

Deretić, Jovan, „Banović Strahinja” struktura i značenje, Relikvije iz starine, ogledi o srpskim epskim narodnim pesmama, Novi Sad: Dnevnik, 2006;

Džadžić, Petar, Učini kao Strahinjić, Homo balcanicus, homo heroicus, Beograd: Bigz, 1987;

Milošević-Đorđević, Nada, Banović Strahinja, Kosovska epika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1990.