Kako je onima o kojima najređe razmišljamo? Posledice globalnih kriza na najranjivije

Rosa Montero, Uputstva za spasavanje sveta (Štrik, 2019)

Pitanje je, kako u realnosti, tako i u romanu, kolike su njihove mogućnosti da budu međusobna podrška, ukoliko su nevidljivi i bez solidarnosti od ljudi koji su na pozicijama da im pomognu. Odnosno, da li njihova uzajamna solidarnost može dovesti do izlaza iz teških životnih situacija i napredovanja na društvenoj lestvici, ako oni koji su odgovorni za tu otuđenost – savremena ekonomska i politička elita – zatvaraju oči pred njihovim postojanjem. 

Uputstva za spasavanje sveta, roman Rose Montero, objavljen je 2008. godine u Španiji, a kod nas  2019. godine u ediciji Štrika. Naslov, ali i sam roman, skreću pažnju na činjenicu da su nam uputstva za spasavanje sveta neophodna  već  duži  vremenski period, koji prethodi aktuelnoj pandemiji i ekonomskoj krizi. Trenutna dešavanja ih čine još potrebnijim. Međutim, nije reč o razradi „deset kratkih koraka” kako da spasimo svet, već o upoznavanju  čitateljki  i čitalaca sa posledicama koje  svetske  tendencije imaju na  ljude, žene i muškarce, i to one iz najranjivijih grupa. Rosa Montero nam veoma dobro i slikovito približava posledice sistemskog, društvenog i javnog na lično.

Radnja romana se odvija u periodu u kome je napisan, ali autorka ne propušta da nam otkrije uticaj Frankovog fasističkog režima na život jedne od protagonistkinja u to vreme, a i godinama unazad. Ovaj postupak nas navodi na preispitivanje koliko smo se odmakli od tog perioda, da li smo mu i dalje blizu ili mu se sigurnim koracima ponovo približavamo. Priča je smeštena u Madrid, ali na nju utiču okolnosti koje, nažalost, ne poznaju granice, kao što su već pomenuti fašizam, ali i neoliberalni kapitalizam i druge negativne tendencije. Iako su opisane njihove posledice na glavni grad Španije i ljude koje žive u njemu, čitatelj ili čitateljka iz bilo kog većeg grada mogu prepoznati džentrifikaciju i slične sudbine svojih sugrađanki, sugrađana i mesta u kojima žive.

U Uputstvima za spasavanje sveta autorka nas jasnim i prijemčivim jezikom uvlači u životne priče,  predočavajući nam teške okolnosti sa kojima se suočavaju njeni likovi tokom nekoliko meseci. Ona nas svojim pisanjem navodi da zamislimo šta će se desiti, kako bi nas kasnije iznenadila i dovela do neočekivanog razvoja događaja. Roman je napisan iz ugla četiri lika – Matijasa, taksiste koji se teško nosi sa smrću svoje supruge; Danijela, depresivnog i anksioznog lekara, zaposlenog u Urgentnom centru; Serebro, naučnice u penziji, čija je zapažena naučna karijera prekinuta pre vremena zahvaljujući Frankovom režimu; i Fatme, prostitutke poreklom iz Sijera Leonea, koja je uspela da pobegne iz zatočeništva tokom kog je bila izložena višestrukom silovanju i nezamislivom zlostavljanju.

Ono što njih četvoro dele, pored usamljenosti, otuđenosti i nedaća koje ih pritiskaju, jeste i pokušaj bega od realnosti. Matijas zbog prevelikog bola, koji mu donosi suočavanje sa smrću supruge, beži u vikendicu, spava danju i radi tokom noći. Serebro beži u noć i u kafanu, u kojoj se tokom noći opija kako bi potisnula okolnosti koje su je dovele do usamljeničkog života. Doktor beži od svog nezadovoljstva u virtuelni svet, igrajući igricu Second life, prividno ostvarujući bliskost koja mu u realnom životu nedostaje. Fatma, koja je u najgoroj poziciji, zatvara se daleko od sopstvenog tela, u najdalji kutak svoje glave, prilikom seksualnih odnosa na koje je prinuđena. Dva mesta su tačke u kojima dolazi do njihovih prvih susreta i preplitanja ličnih priča.

Iako na prvi pogled može delovati da je reč o isključivo ličnim životnim pričama, Rosa Montero nas pisanjem o Matijasu, Serebro i Fatmi suočava sa društvenim problemima socijalne nejednakosti, raslojavanja i siromaštva.

Kroz likove lekara Danijela i udovca Matijasa, Montero nas suočava sa više nego aktuelnim lošim stanjem u zdravstvenom sistemu i dehumanizovanim odnosom, prvenstveno prema bolesnim ljudima, ali i medicinskim radinicama i radnicima, uzimajući u obzir uslove njihovog rada.
Priča Fatme je neodvojiva od prinudnih migracija, trgovine ljudima, prostitucije, kao i od nasilja prema ženama. Kako bi nam približila haos u kome svi oni žive i dodala još jednu dimenziju radnji, autorka uvodi medijsko izveštavanje o masovnom ubistvu koje na televiziji prate njeni likovi. Ovim postupkom ona doprinosi i nepredvidivosti uloge masovnog ubice i njegove veze sa ostalim likovima.

Pored toga, dotiče se i pitanje klimatskih promena, između ostalog kroz opisivanje vremenskih prilika, kako bi nam predstavila katastrofalan odnos ljudi prema prirodi, društvu i pojedincima na margini, što likovi u ovom romanu jesu. Društvene nejednakosti, koje sa sobom nosi džentrifikacija, oslikane su opisom i sučeljavanjem siromašnih, skoro napuštenih delova Madrida, u kojima Matijas, Serebro i Fatma žive, sa dostignućima današnjice, u vidu luksuznih solitera, tržnih centara i autoputa koji ih okružuju, gutaju i ignorišu njihovo postojanje, kao i postojanje i probleme ljudi koji žive u ovim siromašnim delovima. Pored toga, kroz lik Serebro se vidi kako lako nekadašnja priznata profesorka i pripadnica srednje klase može skliznuti u siromaštvo, dok je kretanje u drugom smeru značajno otežano i skoro nemoguće. 

Matijas, Danijel, Serebro i Fatma su prepušteni sami sebi i nevidljivi su za društvo. Takve okolnosti dovode do njihove otuđenosti, zbog čega se vrte u scenarijima iz kojih ne mogu da izađu, pa samim tim im i teško može biti bolje. Montero svojim postupkom jasno sugeriše da je njihova odgovornost za teškoće sa kojima se suočavaju minimalna i da su one pod uticajem društvenog sistema i odnosa moći. Jedino što im preostaje jeste da se međusobno podupru i pomognu jedni drugima, što se može čitati kao uputstvo za spasavanje sveta Rose Montero. Njena poruka je da solidarnost može spasiti civilizaciju. Pitanje je, kako u realnosti, tako i u romanu, kolike su njihove mogućnosti da budu međusobna podrška ukoliko su nevidljivi i bez solidarnosti od ljudi koji su na pozicijama da im pomognu. Odnosno, da li njihova uzajamna solidarnost može dovesti do izlaza iz teških životnih situacija i napredovanja na društvenoj lestvici, ako oni koji su odgovorni za tu otuđenost – savremena ekonomska i politička elita – zatvaraju oči pred njihovim postojanjem. 

Rosa Montero je uspela da nam približi nepravde sa kojima se suočavaju likovi u njenom romanu, kao i savremeno društvo, te da nam poruči da se uputstva za spasavanje sveta možda mogu pronaći u teorijama zaboravljenih naučnika o kojima Serebro govori, ali ih je teško naći u realnosti.

Ipak u samom romanu se reprodukuje dominantan odnos društva prema ženama koje su pripadnice druge rase i drugačijeg seksualnog identiteta. U fokusu romana su unutrašnji svet Matijasa i Danijela, njihova percepcija stvarnosti, osećanja i misli povodom okolnosti sa kojima se suočavaju. U prvoj polovini knjige nijedno poglavlje nije u potpunosti posvećeno protagonistkinjama. Sa njima se upoznajemo kroz dijaloge i susrete sa Matijasom i Danijelom. Tek u drugoj polovini knjige posvećena su im samo po dva od ukupnih tridesetak poglavlja. Samim tim, sudbine Fatme i Serebro predstavljene su više usputno, pa smo uskraćeni za njihove dublje doživljaje, tok misli i osećanja, kako povodom situacija u kojima se nalaze, tako i okolnosti koje su dovele do njih.

Serebro se potpuno povlači u sebe pred pritiskom Frankovog fašističkog režima, što ostaje nepromenjeno i nakon njegove smene, a to je, nažalost, ono što veći deo društva i očekuje. Fatma iz jednog vida zatočenosti, teškog zlostavljanja i nasilja, prelazi u zatočeništvo prostitucije, koje joj ipak pruža krov nad glavom i zadovoljavanje najosnovnijih materijalnih potreba, ali ne i zaštitu od svih oblika nasilja i zlostavljanja kojima je i dalje izložena. Ovime autorka potvrđuje da nepravde današnjice mnogo teže pogađaju žene. Ipak, ona izbegava zamku u koju neki autori ili autorke upadaju – Fatma i Serebro nisu pasivne, već se bore i donose životne odluke, iako ostaju delimično ograničene pod pritiskom društvenih okolnosti.

Na kraju, pohvalno je što umnožavanju pespektiva doprinose protagnistkinje poput Fatme, koja je crnkinja, muslimanka, žrtva trgovine ljudima, prostitucije i različitih oblika nasilja, i Serebre, nekada priznate naučnice i lezbejke. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će se glas marginalizovanih žena čuti u realnosti, ako u književnosti ne možemo da uđemo dublje u njihov unutrašnji svet ili im omogućimo da izađu iz očekivanih uloga i pozicija u društvu.

Međutim, i pored te manjakovsti, Rosa Montero nas u Uputstvima za spasavanje sveta podseća i opominje da ne zaboravimo na one kojima je podrška najpotrebnija. 

Milena Vujović