drugi deo intervjua s Rumenom Bužarovskom

Kada se govori o prozi Rumene Bužarovske, najčešće se spominje uticaj američke kratke priče, stil koji počiva na jezičkoj ekonomiji, jezgrovite rečenice i crni humor i ironija upotpunjeni odsustvom patetike. Dok je u prethodnoj zbirci priča, Moj muž, fokus na iskustvu žena u braku i društvu oblikovanom prema patrijarhalnim načelima, na bračnim i porodičnim odnosima i životnom vrtlogu koji te odnose ukršta, u zbirci Nikuda ne idem autorka proširuje opseg tema koje obrađuje. Daje širi spektar međuljudskih odnosa – između roditelja i dece, doseljenika i stranaca, a bavi se i odnosima različitih klasa i profesija. Među njima, po suptilnoj obradi, izdvaja se i pitanje izbeglištva – odnos zapadnih društava prema pridošlicama i obrnuto.

Rumena Bužarovska intervju

Makedonska književnica Rumena Bužarovska se poslednjih godina profilisala kao jedno od zapaženijih imena na regionalnoj književnoj sceni. Do sada je objavila četiri zbirke priča: Žvrljotine (2007), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), a knjige su joj prevedene na mađarski, italijanski, engleski, slovenački, bhsc jezike. Izdavačka kuća Booka iz Beograda omogućila je da se i domaća čitalačka publika upozna s delima ove autorke izdavši zbirke priča Moj muž i Nikuda ne idem. Povod za razgovor bila je njena poslednja zbirka priča, Nikuda ne idem, ali i gostovanje na festivalu BeFem u decembru prošle godine. Razgovarale smo na bhsc jeziku, o odnosu autorke i dela, funkciji groteske, feminizmu u njenim pričama, stidu, ali i o nekim novim temama u njenim pričama, poput izbegličkog identiteta i osećanja kulturne i ekonomske inferiornosti.