Sve Pepeljuge idu u pakao

commons.wikimedia.org

Ono što posebno iritira je njena pokornost, poniznost svima i svakome, dobrovoljno pristajanje na ulogu Pepeljuge u svom malom, veštičjem kosmosu i iracionalna lakoća zaljubljivanja u zlog čarobnjaka…
Nevena Šaulić

Eva Ibotson Sedam veštica, jedna venčanica (Odiseja, 2013, 2016 II izdanje)

Eva Ibotson (1925-2010),  austrijsko-engleska spisateljica, postigla je najveću svetsku slavu, ovenčanu književnim priznanjima, pisanjem knjiga za decu i mlade. Čak i ljubavni romani koje je bila namenila odraslima, preuzela je mlađa čitalačka publika. S obzirom da su njena dela prevedena na preko osamdeset jezika, može se samo pretpostaviti koliki je uticaj imala na svoje čitaoce. Prva knjiga koju je napisala, Veliko duhovsko spasavanje, bila je toplo dočekana u Britaniji jer je u sebi sadržala luckaste priče o fantastičnim bićima koji nisu strašni, već smešni i zabavni, žanrovski pomešani između komedije i fantastike. Druga knjiga Sedam veštica, jedna venčanica (1979) našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju, najznačajnije priznanje za dečiju književnost napisanu na engleskom jeziku. Ključna karakteristika i ove knjige jeste izneveravanje čitaočevih očekivanja koje je očitano u građenju likova. Naime, glavne protagonistkinje su veštice koje nisu nimalo strašne, suprotno tome, one su trapave, nabusite, smešne, a neretko i lucidne. Pored ovih dela, Eva Ibotson je napisala još mnogo knjiga za decu koje su postigle podjednako veliki uspeh.

Međutim, ne treba dozvoliti smehu da iskrivi kritičku oštricu, pa da pokleknemo pred spisateljičinom stilskom zavodljivošću. I ne treba dopustiti velikim nagradama i priznanjima da utiču na naše rasuđivanje, a pogotovu na nova čitanja koja neminovno dolaze. Stoga, neophodno je naglasiti mnoštvo problema sa kojima sam se susrela pri prvom čitanju ove knjige, među kojima su najvažniji: stereotipizacija likova, konstrukcija rodnih uloga, nasilje nad ženama, poništavanje principa solidarnosti, instrumentalizacija ženskog tela, zloupotreba moći i napokon tipičan kraj i mogući uticaji dela. Sve ove probleme moguće je pronaći, a potom i sažeti,  već na prvim stranicama romana, u takozvanom proglasu Arimana Groznog:

                                                    Čujte i počujte! Ariman Grozni, moćni Čarobnjak sa severa, odlučio je da se oženi! Svega mu je dosta: i magije,sedam_vestica_jedna_vencanica_vv i moći, i čudovišta, i pod hitno mu treba neko da ga zameni. Devetsto devedeset i devet dana čekao je naslednika koga je proročanstvo najavilo. Niko se nije pojavio. Zato će se Ariman oženiti nekim ko može da mu podari dostojnog naslednika, što znači da u obzir dolaze samo veštice. Pobednica takmičenja za najzgodniju i najsočniju, ovaj najzlobniju i najmoćniju vešticu, koje će se održavati na njegovom imanju sedmicu pred Noć Veštica, postaće njegova nevesta. Sve zainteresovane veštice iz Tamnilova i okoline neka se obrate gospodinu s repićem za detaljnije informacije o ovom glamuroznom, ovaj grozomornom takmičenju. Neka pobedi najstrasnija, ovaj najstrašnija spodoba, ovaj osoba. Ma, valjda ste ukapirale. Vidimo se u Grozmoru.

 

Ono što prvo vidimo u ovom proglasu, a što trajno obeležava celu knjigu, jeste momenat tržišne razmene – roba za robu. Dakle, ukoliko se date takmičarke, uslovljene svojom veštičjom prirodom, budu međusobno borile, najbolja odnosno najmoćnija žena, žena-roba, pobediće i tako napokon osvojiti premiju – muškarca, zlog čarobnjaka Arimana. One ne treba da pokažu svoju najgoru, najmoćniju stranu, ne (!), krajnji cilj je zadovoljiti čarobnjaka i ispuniti njegove želje. U mračnoj, tročlanoj komisiji, pored Arimana, tu su i njegova dva kućna uslužitelja koja će mu pomoći pri bodovanju veštica. Ključni razlozi zbog kojih se one bore jesu: osvajanje čarobnjaka odnosno muškarca na poziciji moći, udaja i izlazak iz sfere anonimnosti u polje javnosti, a koje se zauzima bivanjem Arimanovom ženom. Sa druge strane, za razliku od većina bajki gde su žene osvajane od strane muškaraca, ovde je slučaj nešto drugačiji, one osvajaju. Veštice su u tom smislu aktivne, pa je i perspektiva nešto drugačija. Ali, vratimo li se opet na bajke, moramo primetiti da muškarac osvaja junakinju uglavnom svojom pozicijom u društvu, pa u tom smislu, ni u ovoj urbanoj bajci situacija nije bitno promenjena. Suština je ista: on da vlada, ona da rađa.

Na (pr)oglas se javilo sedam veštica, šest zlih i jedna dobra koja nosi simbolično ime Beladona. Nasleđe viteških romana i koncept ljubavi u kom vrla gospa vodi muškarca do virtu odnosno vrline, predstavlja glavni motiv bajkovitog, strogo patrijarhalno ustrojenog teksta Eve Ibotson. Kako je Beladona drugačija od ostalih veštica, ona je odbačena i stigmatizovana. Ono što posebno iritira je njena pokornost, poniznost svima i svakome, dobrovoljno pristajanje na ulogu Pepeljuge u svom malom, veštičjem kosmosu i iracionalna lakoća zaljubljivanja u zlog čarobnjaka. Beladona kuva i čisti umesto ostalih veštica. A u momentu kada je prekoravaju, ona ćuti, kada je odbacuju, ona ih voli još više, kada se veštice međusobno svađaju, ona ih miri, a kada greše, podmeće sebe kako njene sapatnice i saplemenice ne bi stradale. Dakle, Beladona je poželjna žena patrijarhata koja treba da bude uzor malim devojčicama, jer dobro u njoj da ne kažem neverovatna lakoća poniznosti će pobediti svet i učiniti ga bogatijim za još jednu, „srećno“ udatu ženu.

Veštice ne pomažu jedna drugoj, one su konkurentkinje i tu dodeljenu ulogu uspešno igraju. Čine sve kako bi ponižavale, ugnjetavale, spoticale jedna drugu. Neprekidno se svađaju, a jedini čas kada se ujedinjuju jeste kada treba iskazati kolektivnu mržnju prema Beladoni. Tada su najbučnije i najsrećnije. Između njih solidarnost ne postoji. To takmičenje ih uči da može biti samo jedna izabrana, a to znači da je čak i kolegijalnost, u ovoj naizgled komičnoj bajci, prevaziđena kategorija. Veštice su „tipične žene“, pa tako od malih nogu vaspitavaju svoje čitateljke da je mržnja poželjno sredstvo uspeha, a solidarnost nepoželjna kategorija.

Međutim, kulminacija problematičnog sadržaja ovog teksta, javlja se kada Ariman ocenjuje takmičarke. Pored njihovih moći odnosno mogućnosti da proizvedu zlo, važni kriterijumi su: telo, stas, glas, dakle sve telesne karakteristike kandidatkinja. Pa tako, kada zli čarobnjak ugleda staru, dementnu vešticu preplavljenu bradavicama, neugledno obučenu, u prljavim kaljačama, on sebi daje obećanje da će se ubiti ukoliko ona pobedi. Jer, čarobnjak je pokušao da bude pravičan, stvarno jeste, baš je dao sve od sebe. Ali njegovo vizuelno biće i vragolasta priroda, mahnito su mu pomračivali racio. I u tom ključu, autorkino delo postaje prijemčljivo štivo i za širu dečiju publiku – u ovom delu knjige, čitanju se mogu pridružiti čak i dečaci. U srži ovog ciničnog tona, gde na čitanje pozivam čak i dečake, ne krije se rodna neravnopravnost, već naglašavanje trenutka u kom je ova bajka postavila stroge osnove svoje čitalačke publike. Što znači da je autorka samo ponovila matricu već dobro poznatih, a nadam se i već prevaziđenih bajki poput: Snežane i sedam patuljaka, Trnove ružice, Lepotice i zveri i ostalih mizoginih tekstova. Dakle, jedino što bi se moglo nazvati moderno u ovoj bajci, jeste jezik odnosno stil izražajnih sredstava kao i način građenja fabule i njenih činilaca.

Poseban lik u tekstu je duh ženo-ubica koji proganja Arimana. Beladona bespogovorno čini najveće zlo. Ona oživljava duh čoveka koji je pobio toliko žena, i na taj način osvaja Arimana. Najeksplicitniji mizogeni momenti i ne samo mizogeni, već i femicidni, jeste kada duh zabavljati zlog đuvegiju svojim pričama i dogodovštinama sa ženama koje je morao da ubije jer su: smrdele, hrkale, bile lenje, pričale sa drugim muškarcima, imale psa. Nisam sigurna koliko je ovaj diskurs primeren uzrastu kom je namenjen jer ako bi tematizovanje i glorifikovanje femicida trebalo da izazove grohotan smeh kod dece ili ako bi trebalo da pouči devojčice kako da se ponašaju ubuduće, onda smatram da je Viktorijanski vodič za žene lako štivo, u odnosu na ovu, takozvanu bajku za decu. Čak i da je autorka želela da proizvede satiričan ton, činjenica da je knjiga napisana za uzrast od devet do trinaest godina, opovrgava svaku moguću, autorkinu nameru. Lik duha ubice je simpatičan, dovitljiv, šaljiv, pomalo dosadan. Ali. . . On je sve, samo ne omrznut. Iz toga se može izvući poruka namenjena davno pristiglim čitaocima dečacima- kad vam buduće žene budu smetale, samo ih ubijte: zakoljite, otrujte, udavite, bacite sa terase- šta god da vam padne na pamet. Budite kreativni.

Sedam veštica, jedna venčanicaje bajka koja je degradirala u devetnaesti vek u dve ključne tačke: svom tradicionalnom literarnom nasleđu iviktorijanskom modelu žene. Iako je stilski vrlo uspešno štivo, iako su likovi na prvi pogled jako zanimljivi i duhoviti, ne mogu, a da se ne osvrnem na predmet prikazivanja kao i odjeke koje takva mizogina bajka može da proizvede. Knjige za decu imaju veliku odgovornost, one vaspitavaju mlađe generacije i usađuju im određene vrednosti. Stoga, Sedam veštica, jedna venčanicane može biti ni u kom slučaju moj predlog bilo kom detetu, mladom čoveku ili zainteresovanim čitaocima. Došlo je vreme da sve Pepeljuge proteramo u Pakao i da bajke načinimo savremenim poštujući principe rodne ravnopravnosti, solidarnosti, politički korektnog govora i multiperspektivnosti.