Sudar apokalipse i svakodnevice

gospodinov
Geopoetika

Gospodinov je suveren u svom služenju rečima […] Za poetiku ovog pisca važan je beg od patetičnog i sentimentalnog, čijom bi prisutnošću stvarnost stvorena u tekstu izgubila jasnoću i britkost prikazivanja.

Aleksa Nikolić

Georgi Gospodinov: I sve postade mesec (Geopoetika, Beograd, 2016; s bugarskog prevela Marija-Joanna Stojadinović)

Verovatno najcenjeniji savremeni bugarski pisac, Georgi Gospodinov, na evropskoj i srpskoj književnoj sceni aktuelan je i prevođen već nekoliko godina. U prilog tome govori i ovogodišnje izdanje najnovije Gospodinovljeve zbirke kratkih priča, koje je priredila Geopoetika. Oproban u pisanju poezije, scenarija, esejistike i duže proze, Gospodinova ovde upoznajemo u ulozi pisca kratih priča.

 

Zbirka je osmišljena tako da počinje izneverenim odbrojavanjem pred apokalipsu, a završava se ličnom slutnjom jednog od likova da je sopstveni kraj, ujedno i predznak opšteg. Između ta dva kraja, autor je smestio i priče o paradoksima ljubavi, neobičnoj ljudskoj uobrazilji i svakodnevici istočnoevropskog sela. Poslednja priča, po kojoj je zbirka i naslovljena, opravdava svoje mesto kao završna priča time što se u njoj sažimaju teme sumornosti i besciljnosti. U toj priči, junak, gotovo romantičarski povezan sa kosmosom, pronalazi spokoj i vedrinu pred svojom smrću, ali uviđa da čovečanstvu budućnosti to neće biti moguće, jer se svet kreće hakslijevskim putem. Originalan je način na koji je autor to predstavio – momentima iz gradskog podzemnog prolaza predstavljeni kao analogni apokalipsi svega, kosmičke veličine veličine kojima se paralele pronalaze u ljudskom mikrokosmosu – duši.

 

Ali to je labudova pesma, ove zbirke. Ona je svojim ostalim pričama čvrsto vezana za čoveka koji hoda zemljom. Narator je uvek muškarac, često pripoveda u prvom licu, i još češće se u svom životu bavi pisanjem. Književne mu se opsesije upliću u život, i ponekad upravljaju njime. Topografija Gospodinovljevog detinjstva i trenutnog života unesena je bez puno promena u ovu prozu. Tu su, pre svega, Sofija u kojoj danas živi, njegov rodni Jambol (koji je “duboko u Bugarskoj”), i univerzalizovana slika bugarskog sela, kojim je ova proza poprilično zaokupljena. Autor jeste zainteresovan za temu propalog i pustog balkanskog sela bez mladeži, ali on je ipak mnogo bolji dok barata urbanim temama. Jednostavno, on nam daje klišetizirane slike seoskih karaktera koji još žive u prošlom veku, pokušavajući da tim istim slikama da svežinu ukrštanjem sa urbanim momentima.

 

Gospodinov je suveren u svom služenju rečima. Rečenice nisu duge i kompleksne, leksika je jasna, za jedan stepenik podignuta iznad one koju koristimo u svakodnevici. Ali, virtuoznost se oslikava u načinu na koji svoju originalnu i literarnu percepciju stvarnosti pisac uspeva da ukotvi u tako jednostavan stil, pri čemu se takva iznenađujuća percepcija ne osiromašuje.

 

Za poetiku ovog pisca važan je beg od patetičnog i sentimentalnog, čijom bi prisutnošću stvarnost stvorena u tekstu izgubila jasnoću i britkost prikazivanja. Čitalac jasno može da uoči mesta na kojima priovedanje postaje više lirsko, no ni tada se ne radi o sentimentalizmu, već o pojačanoj subjektivizaciji posmatranja sveta. U pričama nema razvijenog i kompleksnog pripovedanja, koje bi ukrštalo planove i vremena radnje, ali ima jednog momenta čestog za postmodernističke poetike – priča o samoj priči, problematizovanje i poetsko igranje nastankom priče koju implicitni autor stvara u trenu pripovedanja. Time Gospodinov podriva tradicionalno shvaćen trougao autor – tekst – čitalac, te dosledno razvija tu borhesovsku tradiciju. Iako pripovedački postupci nisu usložnjeni, postoji ovde nešto neobično za građenje kratke priče – naime, Gospodinov ne započinje priču iz predvorja zapleta, što logika ekonomičnog pripovedanja traži, već se često prepušta digresijama, koje neočekivano uspe da spoji u oherentnu celinu priče.

 

Nekoliko priča iz središnjeg dela, koje dolaze uz “ljubavni korpus”, jasno su obeležene zahtevom za neobičnošću. Kod Gospodinova, ne radi se samo o neobičnosti karaktera, koji su nekad slikani u naturalističkim crtama, već je, pre svega, reč o neobičnosti piščeve zamisli-motivatora priče. Tako on traži od internet pretraživača da pretraži sam sebe, i tamo gde bi logika ljudskog uma zastala, on uviđa da veštačka inteligencija pravi najbolje rezulate, jer čovek najteže spoznaje sebe, a Gugl o sebi izbaci više podataka nego o ičemu drugom. Tu je i priča koja povezuje ćiriličnu azbuku i seksualne opsesije. Stalan je sukob fakata i fikcije. Neretko i sam narator zaluta u njihovim sudarima, svaki put poručujući da naša uobrazilja često utiče na realnost.

 

Iako ponekad deluje da je na ivici da to aktuelizuje, ovaj autor ne produbljuje pitanja stereotipa o društvenim i porodičnim rodnim ulogama. Nasuprot tome, nazire se u ovoj zbirci njegova zaineteresovanost za pitanja uticajnosti stereotipa koje Zapad stvara o ljudima sa balkanskog i istočnog kulturnog prostora i njihovom temperamentu. Kako je to i sam rekao, Gospodinov je u svom prethodnom romanu, Fizika tuge, pokušao da ponudi odgovor na zapadnjačke klišetizirane predstave o svakodnevnici i doživljaju života koje imamo mi, ljudi sa ovih prostora. Junak tog romana jasno ocrtava svoj doživljaj melanholije i tuge, kao i to da ona svoje korene ima na potpuno drukčijim mestima nego što to stereotipi pretpostavljaju. Nije ovo tekst na koji bi se mogla primeniti radikalna postkolonijalana čitanja, ali je evidentna piščeva svest o Balkanu koji odavno pripada zoni zemalja trećeg sveta. U ovoj zbirci se suptilno bori protiv toga, negde ironijom, a negde stvarajući svoje likove koji hrabro nose tu etiketu iz prkosa. Tako je pisac kapitalizovan u prodavca priča, i tako se Rumuni, Bugari i Mađari pronalaze u u sumrak, u podzemnim prolazima sveta, sa ostalim neuspelim pijanstvima, koji gorko istrajavaju. Nije ovde reč o Petku koji je porobljen, ali se i dalje radi o žrtvama mekih (ideoloških, medijskih) sila koje od ljudi koji ne žive na zapadu, prave ljude drugog reda. No, i oni se pitaju, kao i Gospodinov, kao, uostalom i čitalac – da li to treba dozvoliti?

 

Čitati Gospodinova u ovom izdanju, znači, u stvari, stalno iščekivati da se priča slije u čehovljevsku mirnoću i melanholiju modernog čoveka, ali usred toga slutiti inventivni obrt i lucidni pogled u svakodnevicu koji je onebičava, ili je čini inspirativnijom za življenje.