Papirnato

https://cekape.com

U osamnaest priča različiti narativi, pripovedači i pripovedačice, okupljeni su oko tema životne dezorijentisanosti i nemogućnosti iznalaženja uporišta u modernom svetu koji je prezreo kanonizovane, a nije ponudio alternativne vrednosti. Osnovna zamisao autorke bilo je imagološko i psihološko seciranje suprotnosti u životu čoveka: odnosa Ja–Drugi, društvenog i biološkog bića, muškog i ženskog roda, racionalnog i iracionalnog, kontemplativnog i aktivnog principa.

Jelena Zlatar Gamberožić, Strani gradovi (CeKaPe, 2018)

Zbirka pripovedaka Strani gradovi Jelene Zlatar Gamberožić predstavljena je na internetu u okviru malobrojih tekstova kao delo modernog i originalnog umetničkog izraza. Uz inovativnu obradu tema poput otuđenosti, usamljenosti, nezadovoljstva, psihoze, vivisekcije međuljudskih odnosa, najavljeni su i revolucionarni eksperimenti na polju forme. Međutim, nakon čitanja dela moj utisak je drugačiji, jer je obrada ovih izazovnih tema realizovana prilično neuspešno.

U osamnaest priča različiti narativi, pripovedači i pripovedačice, okupljeni su oko tema životne dezorijentisanosti i nemogućnosti iznalaženja uporišta u modernom svetu koji je prezreo kanonizovane, a nije ponudio alternativne vrednosti. Osnovna zamisao autorke bilo je imagološko i psihološko seciranje suprotnosti u životu čoveka: odnosa Ja–Drugi, društvenog i biološkog bića, muškog i ženskog roda, racionalnog i iracionalnog, kontemplativnog i aktivnog principa. Odabir motiva koji učestvuju u realizaciji teme vrlo je raznolik i intrigantan – od nasilja i mizoginije, pa sve do neuroza, frustracija i pasivne rezignacije. Priča „Ispod površine“ je prema mom mišljenju najuspešnije ostvarenje u okviru zbirke. Usled nedostatka komunikacije i razmene, različiti principi se nepomirljivo razilaze, o čemu svedoči metaforičko davljenje mladića koga devojka jednostavno prepušta sudbini u moru. Davljenika spašava muškarac, što ukazuje da je ostanak u okvirima istog principa jedina mogućnost opstanka. Međutim, iako je idejni sloj ovog ostvarenja veoma raznovrstan, u samoj realizaciji postoji nekoliko bitnih nedostataka.

Stilske i formalne osobenosti

Jedan od spornih momenata u vezi sa ovim delom jeste pitanje stila. Kako je psihološka motivacija u zbirci najznačajnija, dale su se očekivati tehnike toka svesti, dominantno pripovedanje u prvom licu, doživljeni govor, unutrašnji monolog. Međutim, nedostatak kombinovanja ovakvih pripovednih tehnika sa dinamičnijim, poput dijaloga, doveo je do prekomernog usporavanja radnje i do nedovoljne upečatljivosti događaja, kojih je u delu ionako malo. To se naročito vidi u pripoveci „Linija otpora“, u kojoj je priča o nasilju iz pomenutih razloga izgubila na snazi i autentičnosti. U delu su gotovo isključivo prisutne refleksije o životu, pa problematizacija kanonizovanih odnosa i vrednosti bez ikakvog sučeljavanja sa „stvarnošću“ ne nudi nikakvo razrešenje, a samim nema ni poentu.

Pored stilskih nedostataka, prisutni su i kompozicioni – iako su sve priče i likovi u širem smislu okupljeni na tematskom nivou, kompozicija ipak deluje labavo jer nedostaje interakcije među pripovednim celinama, a njihov raspored deluje proizvoljno. Takođe, čini se da bi sužavanje tematike donelo uspešniju realizaciju, jer je razganavanje mreže motiva u ovom slučaju doprinelo utisku nedovršenosti zbirke.

Izazovi patrijarhata

U priči „Poklon“ naratorka oseća prezir prema svojoj majci zbog idolopokloničkog odnosa prema mužu (dakle, postoji otklon prema ukorenjenom patrijarhalnom obrascu ponašanja žene prema muškarcu i suprugu).  Sa druge strane, frustracije junakinje koje su povezane sa razmišljanjima o braku, porodici i muškarcima svedoče o tome da nove vrednosti nisu uspostavljene, iako su stare, patrijarhatom zadate, detronizovane. U ovoj, ali i u drugim pričama iz zbirke, kao što su „Macho“, „Dovoljno dobar brak“, „Papirnato“ junakinje ispunjavanjem obaveze kanonizovane patrijarhatom (stupanjem u brak) postaju rastrzane, nezadovoljne i neurastenične.

Međutim, usled nedostataka u socijalnoj motivaciji i potpunog odsustva istorijske kontekstualizacije karakterizacija junaka i junakinja je neuverljiva. Introspektivna poniranja naratora i naratorki gotovo da uopšte ne podrazumevaju preispitivanje sopstva, već isključivo posmatranje drugih, zbog čega antagonizmi između junaka i sveta često izgledaju neosnovano i liče na pozu, ponekad izuzetno egocentričnu i neukusnu. Sa tim u vezi su i stereotipni opisi fizičkog izgleda u delu, pa je muškarac o kome junakinje potajno maštaju obično dominantan, preduzimljiv, muskulozan i prodornog pogleda,  dok je muž nezgrapan, trom i neprivlačan, a sve žene koje frustriraju muške pripovedače su „savršene i kao od  porcelana“. S obzirom da naratori i naratorke ne pribegavaju samoispitivanju, a drugi im izgledaju ili savršeno ili potpuno loše, stiče se utisak da za analizu uopšte i nema dovoljno interesovanja, pa narativ često deluje deklamativno.

Takođe, nije uvek dovoljno jasan stav prema patrijarhatu i njegovim tekovinama, jer svaka junakinja bez jasne motivacije uredno ispunjava nametnute rodne uloge i besprekorno izgleda. Na njoj nisu vidljivi ni tragovi starenja, niti posledice nezadovoljstva  i vrlo je teško povezati ovakvav izgled sa osujećenom seksualnošću i naturalističkim analizama trudnoće kojima junakinje pribegavaju. Isto tako, nije jasno zašto se u priči „Elena“ pripovedač konstantno pita o razlozima Eleninog postupanja prema njemu, a ni u jednom trenutku ne analizira svoju motivaciju za ostajanje u takvoj vezi i žal što ga je ostavila osoba koja ga je tako tretirala. Zbog toga junaci i junakinje nisu dovoljno uverljivi.

https://urbanmedialabwaste.wordpress.com

Odnosi muških i ženskih likova u zbirci pripovedaka Strani gradovi veoma su raznovrsni i uvek problematični: od usamljenog bolesnika koji uporno piše pisma svojoj prijateljici ostajući iznova bez odgovora u priči „Rub“, preko nesrećnih brakova, neutaženih privlačnosti i zahlađenja odnosa, kao u pričama „Elena“ i „Papirnato“, pa sve do otvorene, manijakalne mizoginije i eskalacije nasilja u priči „Linija otpora“.

Naizgled različite priče o muško–ženskim odnosima zapravo su monolitne i neuverljive zbog naglašenog favorizovanja protagonista i protagonistkinja i njihovih perspektiva, dok su drugi likovi jednodimenzionalni, pasivni (junaci) ili pasivno-agresivni (junakinje, poput Elene iz istoimene priče, koja instrumentalizuje svog muža, a zatim ga hladnokrvno odbacuje, ili supruge iz pripovetke „Strani gradovi“ koja zbog neuspelog braka onemogućava bivšeg muža da viđa svoje dete). Tako se simbolika naslova donekle realizuje u delu, jer Drugi zaista ostaje stran i nedostupan, priča je uvek jednosmerna i teče bez mogućnosti komunikacije (ona se, paradokaslno, najviše razbuktala u priči „Tiny Weed“, gde se na kraju ispostavlja da narator ipak razgovara sa samim sobom). Treba primetiti da nije sasvim jasno zbog čega se autorka opredelila da naslovi delo sintagmom Strani gradovi, s obzirom da u delu nema geografskih odrednica, a imenovanje zbirke prema jednoj od priča koje nisu međusobno usko povezane odaje utisak proizvoljnosti.

Pored muško–ženskih odnosa, višestruko je tematizovan i motiv usamljenosti. On je uzrokovan frustracijama u vezi sa patrijarhalno dodeljenim  rodnim ulogama, ispraznim  odnosima u modernom dobu u kome je sva pažnja usmerena na društvene mreže i ostale egzibicionističko–voajerske senzacije, kao u priči „Elena“, a rezultira stvaranjem imaginarnih prijatelja, kao u priči Tiny Weed. Usamljenost je prisutna i u bolesti kao društvenoj izolaciji pod čijim se uticajem čovek okreće unutrašnjem svetu. Pokušaj problematizovanja čovekovog odnosa prema svetu u sferama koje u patrijarhalnom poretku nisu podložne preispitivanju, kao što je odnos između partnera,  roditelja i dece, odnos prema religiji (u priči „Out of the Black“), takođe je osujećen nedostacima u motivaciji likova i favorizovanjem perspetkive naratora.

Za kraj se može zaključiti da zbirka pripovedaka Strani gradovi predstavlja zanimljiv skup ideja, tema i motiva, što objašnjava pohvalne tekstove o njoj. Ipak, iako su ovakve teme, naročito preispitivanje rodnih uloga nametnutih patrijarhatom, poželjne u savremenoj književnosti, neophodno je kritički posmatrati samu realizaciju dela, koja u ovom slučaju ima nedostatke koji ne smeju ostati zanemareni.