Nenagrađeni književni trud

medium.com

Neiskustvo autora najizraženije je na stilskom planu. Osim pribegavanja nepotrebno obimnoj i detaljnoj esejizaciji sa previše primera i nastojanja da se tvrdnje objasne u cilju artikulisanja razmišljanja koja su uglavnom neuverljivo pripisana detetu, vidi se i preterana želja za pokazivanjem sopstvene erudicije, pa je u delu prisutan preširok opseg aluzija i referenci – od antike, preko Biblije, filozofije, istorije, geografije, slikarstva, pa sve do popularne kulture.

Milan Vurdelja, Soba za beštije (Matica srpska, 2018)

Ukoliko poželite da se informišete o zbirci priča Soba za beštije posredstvom interneta, naići ćete jedino na zanimljiv podatak da ove godine nije dodeljena nagrada „Đura Đukanov“, zbog toga što je Milan Vurdelja, čije je delo trebalo da bude odlikovano ovim priznanjem, povukao svoj rukopis. Nagrada „Đura Đukanov“ dodeljuje se autorima mlađim od trideset godina za neobjavljena dela, zbog čega iznenadna odluka još uvek neafirmisanog mladog autora da se povuče iz izbora budi radoznalost kritike i čitalaca.

Sobu za beštije sačinjavaju tri pripovedne celine: „Bez ćoškova“, „Priča o obrtu“ i „Sa ćoškovima“. Celine pod nazivom „Bez ćoškova“ i „Sa ćoškovima“ sastoje se od po sedam priča, dok „Priča o obrtu“ predstavlja prelaz između dve veće celine. Protagonistkinja zbirke pripovedaka je junakinja koja je zbog problema sa vidom (strabizma) dobila pogrdni  nadimak  Bangava. U prvoj pripovednoj celini prikazano je detinjstvo junakinje, dok je u drugoj predstavljena kao odrasla osoba. Odabirom višestruko marginalizovanog lika za protagonistkinju (junakinje sa handikepom, koja je u prvom delu zbirke i dete), autor je očigledno nameravao da sprovede eksperiment u književnosti za odrasle.

Bangava je u društvu vršnjaka izopštena i obeležena pogrdnim nadimkom, pre svega zato što vidi svet drugačije od većine. Simbolika vida, ogledanja i međusobnog kontakta očima ima u delu značajnu ulogu u predstavljanju odnosa pojedinca i okoline. Razrooki pogled, odnosno individualna percepcija sveta koja se razlikuje od „uobičajene“ višestruko je ograničen drugim, kanonizovanim pogledom većine, sa kojim uvek stoji u konfliktnom odnosu, jer ne može ni da se izoluje od njega, niti da se sa njim poistoveti. Soba za beštije, sa vidljivim ili nevidljivim granicama, simbolizuje društvenu izopštenost, ograničenost pojedinca, ali i postojanje tabuiziranog, čak i kada je skrajnuto, a vojvođanska ravnica i egzistencijalna teskoba njenih stanovnika efektno su prikazane kroz metaforu tiganja u kome se peku ljudi.

I samo ime „Bangava“, kao jedino koje se u delu pojavljuje u vezi sa ovom junakinjom, kao i rascepljenost junakinje u priči „Esej u prozorskom ramu“ između prava na sopstveni doživljaj lepote i kanonizovane definicije o kalokagatiji, koja kulminira samopovređivanjem, kao rezultatom nemoći za suočavanjem sa pomenutom raspolućenošću, svedoči o neminovnom uticaju drugog na formiranje identiteta. Društveno neprihvatljivo ospoljava se i u razmišljanjima Bangave, u kojima su kroz naturalističke ili sablasne prizore iz životinjskog sveta predstavljene prikrivene i potisnute istine o ljudskoj prirodi: pre svega destruktivni nagon koji se manifestuje kroz demonstraciju moći, mučenje, nasilje i ubijanje u pričama „Zaklon“, „Pacolovac“, „Gladne kokoši“. Insekti i glodari u razmišljanjima Bangave takođe postaju oličenje ulovljenih i ukroćenih pojedinca i čovekovog inferiornog položaja u društvu koje u nehumanim razmerama raspolaže njegovim životom. U priči „Pacolovac“ analizira se bajka kao nenametljivi rasadnik društvene dogme i preispituju vrednosti nametnute tradicionalnim tumačenjem.

Događaji u delu mahom su u službi pokretača razmišljanja junakinje Bangave o svetu i ljudskoj prirodi. Njena marginalna društvena pozicija i način na koji je tradicija, oličena u bajci o čarobnom frulašu i literaturi koju proučava oblikuje, učinili su da joj ništa ljudsko ne bude strano, pa tako u pripoveci „Zaklon“ sa nasladom udovoljava svom destruktivnom nagonu pokušavajući da ubije nevinu životinju, a u situacijama u kojima učestvuje u svojstvu voajera, tabu koitusa i dečiji ideal karnevalski se snižavaju kroz prizore seksualnog odnosa u toaletu u pripoveci „Da oči ne vide“ i muškarca maskiranog u Deda Mraza koji vrši veliku nuždu u pripoveci „Bezvremenost“. Međutim, junakinja nije dovoljno uronjena u društveni kontekst, a njena destruktivna razmišljanja nemaju dublju osnovu od stereotipne odbačenosti u društvu zbog fizičke mane, pa je psihologizacija lika ostala nezaokružena, a njeno ponašanje nedovoljno motivisano i izolovano od „stvarnosti“. Na ovaj način stvorena je antijunakinja prema kojoj čitalac ne oseća nimalo empatije i sažaljenja. Nedostaci realizovanja ideje o marginalnoj junakinji i njenom unutrašnjem svetu, otvorenom prema svim vrstama nagona i sklonosti kao nosiocima priče, vide se pre svega u stereotipizaciji prilagođenoj patrijahralnom modelu sveta. Žargonizmi kojima se hendikepi opisuju – bangava, mutava, munjena, kljakava, osim što su klišetizirani, nisu u delu problematizovani na širem planu, već samo kroz perspektivu glavne junakinje. U stigmatizaciji Bangave prednjači devojčica Mirjana, dok su muški likovi neka vrsta uzora – dečak koji se zgražava nad njenom željom da ubije mačku, otac koji nemarno oblikuje njena razmišljanja čitanjem bajke „Čarobni frulaš“ , „Diogen“ čija joj je potpuna sloboda nedostupna, partner koji zbog njene nestabilnosti vodi računa o njoj (pritom je poprilično ignorišući). Stereotipno je i žigosanje junakinje u društvu zbog fizičkog nedostatka, nezaobilazna opsesija fizičkim izgledom i motivisanje svestranog i necenzurisanog promišljanja života upravo odbačenošću zbog fizičkog izgleda, inferiornost u svim aspektima života (ona je čak i u sportu dopuna slabijoj ekipi). Takođe, u „Priči iz prašume“ otac samo grdi Bangavu, dok je majka ta koja je šamara. Devojčice su u potčinjenoj poziciji, pa moraju u igri da budu lekarski timovi i dobavljačice sokova, dok se dečaci uče dominantnim rodnim ulogama oponašanjem sportista i strip junaka koji progoreva kauč cigaretom da bi dokazao svoju muževnost. Odnos prema muškom i ženskom rodu najbolje se vidi u prikazivanju seksa u priči „Da oči ne vide“, gde je muškarac oličenje demonske seksualne moći, a žena je karnevalski snižena, predstavljanjem dominantno kroz korpulentno telo i poređenjem sa kobilom.

www.maticasrpska.org.rs

 Neiskustvo autora najizraženije je na stilskom planu. Osim pribegavanja nepotrebno obimnoj i detaljnoj esejizaciji sa previše primera i nastojanja da se tvrdnje objasne u cilju artikulisanja razmišljanja koja su uglavnom neuverljivo pripisana detetu, vidi se i preterana želja za pokazivanjem sopstvene erudicije, pa je u delu prisutan preširok opseg aluzija i referenci – od antike, preko Biblije, filozofije, istorije, geografije, slikarstva, pa sve do popularne kulture. U ovom enciklopedijskom zamešateljstvu teško je ispratiti idejnu strukturu dela i pronaći autorovu originalnost. Sam stil pisanja takođe je nekoherentan – varira od arhaičnog (upotrebe reči kao što su: džorav, odista, svikla, džimrijski, ustvrdila) do obilja žargonizama (đuskati, prokljuvili, zavrzlame, šibnula, cirkanje). Umesto da jezik bude prilagođen epohi koju delo tematizuje, a nagovešteno je da su u pitanju kraj 20. i početak 21. veka, neusaglašenim načinom izražavanja samo je produbljeno odsustvo vremenske i prostorne kontekstualizacije radnje. Upotreba pozajmljenica takođe često deluje neprirodno, kao u slučaju agilnog zalaganja, indolentnog mačijeg trupa i martirstva junakinje, naročito zbog toga što se pozajmljenice smenjuju sa autorovim uglavnom problematičnim neologizmima, kao što su pridevi mrtvoozbiljni i Bangavin. Opisi su često bespotrebno nagomilani, nesmisleno ili rogobatno upotrebljeni: obrušiće se (roditelji) na njih kao ispijeni lešinari, „Svađa koja je na pomolu pokazuje Mirjanino drugo lice, ono koje brani svog saigrača, čak i ako je u pitanju Bangava. Šteta samo što nje nema da vidi to lažno zauzimanje“, omalena siva mačka (radi se o mačetu), kao padajući niz karata, ne haje za dolazak gosta koji je banuo, ili nedovoljno upečatljivi: podsećajući na žrtvu koja čeka svog dželata ne bi li ovaj završio s poslom. Zamisao da u delu preovladavaju asocijativne slike je zanimljiva, međutim, nagomilavanje često narušava njihovu funkcionalnost:

Anja, koleginica sa tamnom kosom koja je naličila velikoj mrlji tovat masti što joj je kapnula preko lica, pričala nam je o tome kako u tom crvenom Užicu (ne zbog partizanske prošlosti, nego zbog načičkanih krovova koji su se po obroncima sjedinjavali u jedan ogroman crni biftek ostavljen na čelu neba kao oblog za bolesnika), kako u Užicu, dakle, za vreme ne haju čak ni ljudi na samrti.

Takođe, poetika autora još uvek nije originalna i prepoznatljiva, pa u „Sobi za beštije“ možemo prepoznati i priču o pravu na drugačiji pogled na svet iz „Bašte sljezove boje“, i  scenu sa ubijanjem mačića iz „Ranih jada“ u pripoveci „Zaklon“, i priču o hidrocefalosu iz Desničinih „Proljeća Ivana Galeba“ u pripoveci „Skaska o Barniju“ i Pekićevo koketiranje sa biblijskom tematikom (iako je motiv radijskog programa Slovoslavlje zanimljiv) i građenje sablasnih i začudnih motiva po ugledu na Gogolja, Poa, E. T. A. Hofmana (naročito kada je u pitanju kralj glodara) i Glišića, postmodernističku enciklopedičnost, andrićevsku ulogu drugog u izgradnji identiteta i odabir marginalizovanog lika kome ništa ljudsko nije strano (poput Ćorkana, Prelca i Karađoza), simovićevski karnevalizovani splet erosa i tanatosa, uticaj romana epske fantastike na opis sna o dečaku i nosorogu i slično. Čak je primetna i sličnost scene razbijanja čela o ogledalo u pripoveci „Esej u prozorskom ramu“ sa kultnom scenom iz filma Dečko koji obećava. Eksploatacija poznatih književnih motiva nije u zbirci pripovedaka „Soba za beštije“ donela nove i originalne sadržaje i za sada govori više o znanju nego o umeću autora.

Soba za beštije predstavlja literarni eksperiment još uvek stvaralački nezrelog i idejno, stilski i poetički neprofilisanog autora, a odluka da se priznanje „Đura Đukanov“ nakon njegovog povlačenja ne dodeli ostavlja višestruku zapitanost.