Škola za izuzetne pojedince

https://www.ng-slo.si/en/303/socrates-with-a-disciple-and-diotima-franc-kavcic-caucig?workId=1593

Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)

Novi roman Svetlane Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike, druga je njena knjiga u izdanju ove izdavačke kuće za nešto više od godinu dana. Iako na prvi pogled potpuno tematski i formalno različit od prethodnog romana Ravnoteža (Laguna, 2016), on se  poetički, politički i žanrovski na različitim nivoima povezuje ne samo sa prethodnim romanom, već sa čitavim autorkinim opusom.

Škola za delikatne ljubavnike je žanrovski hibridno delo u kome autorka prepliće antički filizofski dijalog, putopisnu prozu i ljubavni roman. Odabirom naslova, kako saznajemo iz „Uvoda“, referiše se na istoimeno delo francuskog pisca Retifa de la Bretona, koje za autorku ima pre svega kulturnoistorijski značaj. Njena namera jeste da poveže predrevolucionarnu Francusku, pokret za oslobođenje balkanskih naroda i romaneskni hronotop, te grčku mitologiju i modernost. Iz potrebe da se pozove na autore koji su temi ljubavnih veza pristupali kao politički relevantnoj, autorka dodatno podseća na Platonove dijaloge Gozba Fajdar (Fedar), ističiću da su, za razliku od Platonovih, njeni likovi u dijalogu skoro pa ravnopravni.

Uvodno poglavlje ima ulogu da politički kontekstualizuje priču i na neki način „opravda“ odnose između likova. Iz njega saznajemo da autorka, u skladu sa svojom feminističkom perspektivom, ima nameru da junakinji da neku vrstu prednosti u filozofskom dijalogu. Mitski početak poglavljaSretanje“ sugeriše nam kroz Diotimin „urok“ (sudbinsku i večnu povezanost svakog para koji se ikada bude našao na mestu Fajdrovog i Diotiminog ljubavnog čina)  konačan ishod ljubavne priče, istovremeno dajući prioritet putovanju u odnosu na cilj. Nešto kasnije, upoznajemo se sa protagonistima romana, mladom jugoslovenskom intelektualkom Tašom i sredovečnim sovjetskim glumcem Aleksejem, koji se sreću u Atini, 1974. godine, kada je u Grčkoj pala diktatura, dok je u Jugoslaviji donesen novi Ustav, kojim je po mišljenju mnogih najavljen njen raspad.

laguna.rs

Iako narativno uspeo, uzbudljivo napisan, dinamičan i sadržinski bogat, roman ima nekoliko ozbiljnih problema. Kako je autorka eksplicitno iznela nameru da stvori samosvesnu i intelektualno dominantnu junakinju, iznenađuju brojne situacije u kojima se ne insistira na odstupanju od stereotipa, štaviše oni se perpetuiraju. Obrazovana i ambiciozna mlada žena, Taša, junakinja je čija uglađenost neretko ostavlja utisak dosade i jednodimenzionalnosti. Stereotip brižne negovateljice, u prethodnom romanu donekle opravdan ratnim okolnostima i ironizacijom toposa slovenske ženstvenosti, u ovom slučaju bi se mogao shvatiti i kao parodiranje tipičnih patrijarhalnih muško-ženskih odnosa i melodramskog zapleta, ali se bez obzira na to ipak čini suvišnim, uzmemo li u obzir i njene druge osobine, koje je čine nerealističnom savršenom socijalističkom ženom, koja se jednako razume u kuhinju, narodne lekove, ručni rad i nauku. Aleksej je, s druge strane, psihološki kompleksniji i parodijski uspeliji kao lik sredovečnog patetičnog ljubavnika. Dinamika razvoja ljubavnog odnosa u romanu donekle jeste uspešno postignuta. Autorka uverljivo prikazuje emotivnu nesigurnost i kolebanje, te postepeno formiranje odnosa protagonistkinje i protagoniste koji konačno, ne bez peripetija, izrasta u bliskost. Samo donekle, jer povremeni stereotipni i patetični opisi ostaju granični, tako da je u velikom broju situacija njihova parodičnost upitna ili zamagljena.

Najuspeliji deo romana svakako jesu politički komentari koji pod istorijskom lupom, u preseku antike, hronotopa romana i savremenog trenutka dobijaju na težini. S druge strane, na momente se, naročito kada je reč o propasti socijalizma, stiče utisak „naknadne pameti“, što je naročito primetno onda kada se insistira na dvostrukoj ideološkoj distanciranosti pripovedne perspektive, u odnosu na sadašnji i nekadašnji politički trenutak. Potreba da se po svaku cenu izbegnu idealizacija socijalizma i jugonostalgija za posledicu ima i hrišćansku simboliku u naslovima poglavlja, što s obzirom na eksplicitno prosocijalistički, ali antirežimski opredeljene likove romana nije bilo neophodno.

Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica. To je naročito upadljivo setimo li se njenog prethodnog romana, u čijem su fokusu bili solidarni, žensko-ženski odnosi, i  njegovog sličnog, pa ipak manje konzervativnog kraja, koji likovima otvara mogućnosti za alternativno shvatanje ljubavnih i naročito porodičnih odnosa. Tako Škola za delikatne ljubavnike postaje škola za izuzetne pojedince, koji se zahvaljujući mitski zapečaćenoj strastvenoj ljubavi i sopstvenim privilegijama uspešno izbavljuju iz kandži političkih totalitarizama.