Kako voleti u krizna vremena

Rečima se stvaraju odnosi sa drugima, a još lakše ruše – daleko od toga, međutim, da su reči, barem one izgovorene, svemoćne. Naprotiv, likovi stalno upadaju u zamke pogrešno protumačenih i neizgovorenih reči, a naročito sama pripovedačica koja je toga, iako vrlo analitična, često svesna manje i od drugih likova i od čitaoca/teljke. Ovim razdvajanjem naratorskog glasa od glasa implicitne autorke, i raspršivanjem nadmoćne moralne pozicije na sve likove, gde niko nije potpuno ni u pravu ni u krivu, čini od pripovedanja u prvom licu iznenađujuće ne-narcisoidan narativ.

 

Sali Runi Razgovori s prijateljima, Geopoetika, 2018.

 

Sali Runi je mlada irska književnica koja se već svojim prvim romanom, Razgovori s prijateljima (Geopoetika 2018, prevod Vuka Šećerovića), proslavila kao glas svoje generacije i kao važno ime savremene anglo-američke književnosti, što je jasno potvrđeno njenim drugim romanom, Normalni ljudi, s kojim je ušla i u širi izbor za nagradu Men Buker, a koji uskoro i kod nas treba da bude objavljen. Velika popularnost i kod široke čitalačke publike i među književnim kritičarima/kama sasvim je razumljiva: Runi uverljivo govori o tome kako je biti u ranim dvadesetim u 21. veku, i čini to tečnim jezikom, kroz originalne karaktere i kroz senzitivisanost za socio-ekonomske okolnosti života milenijalaca, naročito žena.

Naslov deluje sasvim prikladno: iako je veliki deo teksta svojevrsni unutrašnji monolog junakinje-pripovedačice Franses, studentkinje engleske književnosti na Trinitiju, razgovori (uživo, četovi, imejlovi, telefonski pozivi) između nje i drugih likova okupiraju znatan deo romana i, još važnije, čine pokretačku snagu njegove dinamike. Rečima se stvaraju odnosi sa drugima, a još lakše ruše – daleko od toga, međutim, da su reči, barem one izgovorene, svemoćne. Naprotiv, likovi stalno upadaju u zamke pogrešno protumačenih i neizgovorenih reči, a naročito sama pripovedačica koja je toga, iako vrlo analitična, često svesna manje i od drugih likova i od čitaoca/teljke. Ovim razdvajanjem naratorskog glasa od glasa implicitne autorke, i raspršivanjem nadmoćne moralne pozicije na sve likove, gde niko nije potpuno ni u pravu ni u krivu, čini od pripovedanja u prvom licu iznenađujuće ne-narcisoidan narativ. Koliko je ovo roman o savremenim načinima komunikacije mlađe generacije, o razgovorima koji se nikada ne prekidaju i koji neprestano prelaze iz jednog medijuma u drugi, toliko je i roman o značaju govora sa drugim, i to jednog određenog – iskrenog i hrabrog govora.

Iako svi neprestano učestvuju u zabavnim, informisanim i inteligentnim razgovorima, broj stvari koje se prećutkuju neprestano se nagomilava. Ovakva razgovorna dinamika postoji u svim odnosima u romanu, ali najuočljivije je data kroz središnji – onaj između Franses i Nika. Ljubavni zaplet sa njima u središtu, ali i sa drugim osobama koje vole i koji ih vole – Fransesinom prijateljicom i bivšom devojkom Bobi i Nikovom suprugom Melisom, odvija se mnogo više kroz prećutno podrazumevanje nego ekspliciranje osećanja. Međutim, nije reč samo o nezrelosti, ranjivosti ili nespremnosti likova da sebi i drugima pojasne sopstvene želje i odnose – reč je istovremeno o teškoći da se nađu odgovarajuće reči za izvesne međuljudske relacije i osećanja u njima. Problem se tiče psihološkog profila karakterâ sa jedne strane, kao i političkih značenja veza u koje ti karakteri stupaju međusobno, sa druge, i on se vrlo jasno razvija kroz oba plana, kako jedino i može.

Čini se da je u tome suštinska namera autorke – da ukaže na alternativne oblike ljubavi, odnosno prakse voljenja drugog, što Franses i Bobi ekspliciraju kao svojevrsni cilj, i lični i međusobnog odnosa. Autorkina vrlo savremena kvir perspektiva, osim u ovako očiglednim elementima, očitava se i u građenju sasvim novih likova i osvežavajuće nestereotipnih i višedimenzionalnih relacija u koje stupaju. U trouglu bračne prevare muškarac je pasivan i submisivan, supruga nije žrtva, a najdeprivilegovanija osoba, mlada i siromašna Franses, najčešće preuzima najveću kontrolu. Franses je ljubavnica, mada je u svetu ovog romana, za opis njene uloge u odnosu sa Nikom i u odnosu na Melisu, takva kategorija neprikladna, besmislena i čak banalna. Štaviše, takva je uvek, i to je jedan od temeljnih uvida Razgovora sa prijateljima, oneobičavajući naspram tradicionalnog romanesknog prikazivanja ljubavnih trouglova i naspram navike patrijarhalnog viđenja stvarnosti.

Ovo poigravanje sa jasno utvrđenom hijerarhijom odnosa moći, tj. preokretanje šablona odnosa u kojima je uvek jasno ko je privilegovan, a ko nemoćan – ne prelazi granice uverljivosti. Kao prvo, sam ljubavni trougao, naročito u svetu koji jasno razlikuje kategorije „prve“ i „druge žene“, nužno podrazumeva nejednake odnose moći, što i sami likovi dobro razumeju i sa čim pokušavaju da izađu na kraj. Pored toga, autorka je vrlo pažljiva u isticanju okolnosti, naročito socio-ekonomskih, koje ličnost smeštaju u određeni okvir, koliko god povremeni izlasci iz tog okvira bili mogući. A okvir svakako postoji, naročito za Franses, mladu studentkinju iz unutrašnjosti koja u jednom trenutku bukvalno gladuje usled siromaštva i nemarnosti depresivnog oca i koja se sa sopstvenim bolom i usamljenošću suočava kroz samopovređivanje. U intervjuu za Irish Times Runi objašnjava kompleksnost klasnog identiteta svoje junakinje, njeno istovremeno pripadanje i buržoaskoj i radničkoj klasi, odnosno nepripadanje ijednoj.  Ovo osećanje nepripadanja daje se u romanu kao jedna od definišućih karakteristika Fransesinog položaja, kao ono što prožima sve njene odnose sa ljudima, kako porodične, tako i prijateljske i romantične.

Runi do kraja romana pametno izbegava da odgovori na pitanje mogućnosti alternativnih oblika ljubavi i brige, ili da kaže šta su oni tačno, iako njeni likovi na više mesta o tome razgovaraju. Normativan, opštevažeći odgovor, uostalom, rušio bi samu logiku postavljenih pitanja koja sugerišu upravo da normativnosti i kategorizacije ne može biti u autentičnim osećanjima prema drugom. Otvoreni kraj, međutim, ostavlja snažan utisak gotovo nasumične prekinutosti zapleta i nerazmrsivanja čvora koji nastaje u vezi sa jednim muškarcem koga vole i zbog koga bivaju povređene i među sobom kompetitivne dve žene. Roman uspešno prikazuje kompleksnost potrage za načinima voljenja drugog koji nisu okovani datim šablonima, a koji se nužno odvijaju unutar izvesnih ograničenja, i preoznačava određene postojeće kategorije, ali sam ne iznalazi način da ova subverzija bude potpuna.