Roman o prazninama

https://dribbble.com/shots/4892021-Roller-Coaster

Ahava, svojim široj publici prijemčivim stilom i dinamičnim izborom pripovedačkih postupaka, uvlači čitaoce i čitateljke u svet u kom svakodnevno i potpuno van naše volje i elementarne kontrole „stvari padaju sa neba“, „a mi samo stojimo ovde. Gledamo i čekamo“. Stvari koje nasumično i bez reda padaju na nas i po nama, donose nam smrt i nestanak, preokrete, susrete sa smrću drugih, i po pravilu ostavljaju za sobom stalni egzistencijalni strah, sveprisutnu anksioznost i potpunu ontološku iskorenjenost subjekta.

Selja Ahava, Stvari koje padaju s neba, Štrik 2018.

Selja Ahava, nagrađivana finska književnica i dramaturškinja, 2015. godine izdaje roman Stvari koje padaju sa neba, koji naredne godine osvaja Nagradu Evropske unije za književnost (the European Union Prize for Literature) i brojnu čitalačku publiku, kako u Finskoj, tako i van njenih granica. Ahava, svojim široj publici prijemčivim stilom i dinamičnim izborom pripovedačkih postupaka, uvlači čitaoce i čitateljke u svet u kom svakodnevno i potpuno van naše volje i elementarne kontrole „stvari padaju sa neba“, „a mi samo stojimo ovde. Gledamo i čekamo“. Stvari koje nasumično i bez reda padaju na nas i po nama, donose nam smrt i nestanak, preokrete, susrete sa smrću drugih, i po pravilu ostavljaju za sobom stalni egzistencijalni strah, sveprisutnu anksioznost i potpunu ontološku iskorenjenost subjekta.

Uvodno i zaključno poglavlje ispričani su glasom devetogodišnje Sare, Haneline ćerke, koja se, nakon smrti majke, teško nosi sa prazninom, bolom, odrastanjem i svakim novim danom. Upravo ovakvim izborom pripovedačkog glasa  i dečijom, infantilnom perspektivom u prvom licu, postiže se mnogo i na

strik.rs

značenjskoj i na stilskoj ravni. Selja tako upotrebljava jedan od omiljenih naratoloških postupaka u književnosti, a ovaj izbor doprinosi neposrednosti doživljaja i direktnom, iskustvom i njegovim nanosima nekontaminiranom načinu njihovog procesuiranja i ogoljenosti, uz jednostavnu logiku i specifičan izbor reči. Osim toga, „ja forma“ dečijeg glasa podvlači i problematiku proisteklu iz kontrasta: dečiji svet i shvatanja ključnih životnih događaja prema susretu sa najbolnijim i najteže objašnjivim u egzitencijalnom trajanju, koje prevazilazi iskustvena saznanja odraslih i pred kojima svi postajemo smešno ranjivi i infantilni. Tako Sara, u uvodnom poglavlju „U zid zazidana devojčica“, vodi čitaoce i čitateljke kroz tekst asocijativnim nizovima, umetnutim sećanjima na mamu i bajkovitim, dirljivim portretisanjem. Dobro, stilski uspelo rešenje jeste korišćenje različitih glagolskih vremena u pripovedačkoj niti. Vreme kao fenomen, odnos sadašnjost-prošlost-sećanje i njegovo ogledanje u jeziku su jedna od osnovnih Sarinih preokupacija. Tako Sara upotrebljava  prezent u trenutku kada se radi o prisećanju i uspomenama iz prošlosti: Mama kad se dotera,  Mama kad je gola, Mama ujutru i dr; da bi se u jednom momentu i sama naratorka pokolebala „Takva je mama živa“. Ne, „takva je mama kad je bila živa“. Uspelost ovog pripovedačkog postupka ističe se i u duhovitim i neposrednim opisima oca i njegovog načina nošenja sa bolom, prilikom opisivanja  tetke Ane i tatine nove žene Kriste, kao i u prikazivanju enterijera koji ima bitnu ulogu na značenjskoj ravni dela.

U čitavom romanu, prostor, primarno enterijer, ima bitnu ulogu u karakterizaciji likova, ali postaje i  personifikovano ogledalo emotivnih stanja junaka i integralni deo emotivnog života. Tako je u porodičnu kuću simbolično uzidana devojčica, a to je  noseći simbol koji se, kao lajtmotiv i fiksacija, provlači kroz čitav roman. Dominantni su motivi zazidanosti, omeđenosti, neopipljivog, obeležavanje nas samih linijama koje nose privid kontrole, sigurnosti i trajnosti. Linija je za Saru ono što nas jasno odvaja od nepostojanja i predstavlja štit i formu naspram nestajanja. Takav je njen crtež na zidu koji joj, kako joj je mama rekla, garantuje da će ostati trag i deo nje u kući, i ako se isele. Takve su i linije oko leševa koje crta Herkul Poaro, omiljeni Sarin junak i garant saznanja i saznatljivosti uopšte; linije su i međe u koje tetka Ana upreda uspomene u svojim pačvork ručnim radovima, dakle, svi garanti sigurnosti koji onemogućavaju širenje praznine. Nedostatak linija je, sa druge strane, znak raspadanja, prolaženja, ili iskorenjenosti i bola, pa Sarin tata, sa nestankom mame koja ga je, zapravao, definisala, postaje fluidan i bez identiteskih obeležja: „Mama je uvek govorila kakav je tata, gde se završava i gde počinje neko drugi, ali kada je mama umrla, tata se raspada. Njegove konture cure, njegova bela linija se ne drži, noge mu iščezavaju“.

U direktnoj suprotnosti sa sigurnošću, formom i omeđenošću koju garantuju linije u Sarinom svetu, jesu smrt i haotičnost, a s tim u vezi je i pomenuto vreme, kao još jedna od kategorija koja junakinju opseda čitav život, naročito nakon tragične smrti majke. Jedan od najuspelijih delova romana čine upravo devojčicina promišljanja o smrti – kako o univerzalnom fenomenu, tako i o konkretnoj smrti bližnjih, prvenstveno mame. Smrt je posebno osvetljena dečijom perspektivom, a upravo ona naglašava njenu besmislenost i posredno besmislenost samog života, bez ograda, racionalizacije i drugih mehanizama odbrane odraslih i ikakvog intelektualiziranja, što značajno doprinosi emotivnom efektu pročitanog uz dirljivu duhovitost lišenu patosa: „Oko pravog čoveka može se nacrtati linija dok na podu leži njegovo telo kao što Poaro to radi. Smrt je lakše razumeti ako ima lakat, ili koleno i svoje mesto na podu. I kad mrtvaca podignu, iza njega ostaje bela linija, unutar koje više nema nikog.“

https://www.snibbe.com/projects/interactive/emptiness/

Sara nas kroz čitav tekst upozorava da odrasli  upadljivo izbegavaju da govore o smrti, ona se izbegava čak i u pričama o Isusovom vaskrsenju (a to joj je, zapravo, najegzotičniji i najprivlačniji deo predanja), pa su isto tako izbegavali otvoreno da govore i o maminoj smrti. Sara, u vezi sa tim, daje jedan, iako obojen infantilnom premisom, bolno tačan zaključak: „Možda odrasli ne vole da pričaju o smrti, iako će i sami umreti. Kada se jede raste se, a kada se odraste umre se.“

Paralelni nivo romana, kako pripovedački, tako i smisaono, čini kontrastna slika života Sarine tetke Ane, dvostruke dobitnice sedmice na lotou. Osim što osvetljava i karakteriše druge likove, njena pojava je i protivteža. Njen lik se pojavljuje kao svedočanstvo o pogubnosti čak i  iznenadnih srećnih događaja, koji izbacuju iz koloseka i pojačavaju anksiozni položaj pojedinca, koji, u suštini, najmanje odlučuje o pitanjima sopstvenog života. Tako i Ana, nakon što osvaja loto premiju i drugi put, pada u depresiju i spava nedeljama. Pokušaji da nakon buđenja objasni sebi protekle događaje, a time i svoj život i život uopšte, uključuju i dopisivanje sa ribarom Hamišem Makajem, čovekom koji je preživeo udar pet munja. Ovaj, središnji deo romana, uglavnom epistolarni, sastoji se iz niza pisama i umetnutih delova teksta, novinskih članaka i reportaža o ljudima koji su se kao i ribar, i Ana, i Sara, i mama, i svi mi, uostalom, našli licem u lice sa nelogičnom stihijom života koja nas pretvara u svojevrsne pasivne objekte.

Treći značajan pripovedni segment u romanu je ispovedni glas Kriste, nove žene Sarinog tate, koji je jedan od njegovih najuspelijih delova, i pored nerazvijenosti i proporcionalno malog prostora koji zauzima u celokupnom tekstu. On je značajan posebno zbog uspelog kontrasta, u kom analitička samosvest odrasle žene stoji  naspram Sarine dečije perspektive. Krista je značajna i kao marker koji obeležava za Saru vrlo važan pojam vremena i sećanja, jer tata sada, nakon Kristine pojave, uspeva da „zaokruži“ mamu, „da je umota u paket“, da je „završi“, kako bolno primećuje devojčica. Iako sižejno nerazrađen i dat samo u kroki skicama, ovaj deo teksta takođe problematizuje smrt, strah, podsvesna kretanja čoveka i podvlači nemogućnost ikakvog smislenog planiranja i ikakve stvarne i suštinske snage čoveka i njegove sposobnosti da utiče na život. To se očituje, kako utiscima o suživotu sa čovekom kome je umrla žena i devojčicom (Sarina borba sa stvarnošću i bolom ovde je predstavljena iz sasvim druge i značajno drugačije perspektive), tako i u ispovednim pasusima o ličnim borbama i strahovima  i nagoveštajima da trudna Krista nosi dete sa poremećajem. Sve ovo, čitava Kristina pojava i kroki najava budućih događaja, iako nedovršena i data u nagoveštajima, zaokružuje i akcentuje osnovnu  tezu romana o stalnim životnim i emotivnim  rolerkosterima i zastrašujućem ustrojstvu života i pojedinačnih sudbina u njemu. Konačnu sintezu, ipak, čini završno poglavlje, zaokruženo, još jednom, Sarinom perspektivom i promišljanjima:

„Nekad dođe kraj sveta, nekad raj zazvoni. Nekad neko umre toliko neupadljivo da se skoro i ne primeti. (…) Odrasli opet kažu, nadajmo se, da će proći s vremenom. Ali to s vremenom je bilo sranje, niti je od toga bilo ikakve koristi, jer vreme se nije micalo i mi smo bili zaglavljeni“.

Onespokojavajuća stihija životnih tokova i belina prazne sutrašnjice oduvek su opšta mesta i omiljena tema književnosti. Ova problematika u romanu Selje Ahave dobija svež pristup  posebnom organizacijom tekstualne građe i izborom fragmentarne i labave organizacije teksta. U romanu se ukršta nekoliko perspektiva i pripovedačkih glasova, različiti pristupi vremenu i prostoru, više vremenskih ravni spojenih postupcima montaže, asocijativnim nizovima, ili ubacivanjem naizgled nepovezanih tekstualnih umetaka, a svi oni stvaraju osvežavajuće polifonu, kolažnu strukturu.