Priče koje se gomilaju i međusobno gnječe

Ivana Dimić, Sve u svemu, (Laguna 2019)

Zašto isti povez?

Zbirka priča Sve u svemu, Ivane Dimić, spisateljice i dramaturškinje, objavljena je 2019. godine. Ona predstavlja skup njenih ranije objavljivanih zbirki, što i sam naslov plastično oslikava. Dakle, ovo delo može da se posmatra kao zbirka zbirki. Naime, nije reč o celokupnim knjigama, već o selekciji priča, poređanih hronološki, po poglavljima čiji naslovi ostaju dosledni ranije objavljivanim knjigama. Potrebno je obratiti pažnju na to šta je postignuto ovakvim spajanjem prethodnog stvaralačkog opusa i da li je ono inovativno, ili su se zbirke međusobno upotpunile i dobile veći smisao kada stoje u naporednoj vezi. Ono što bi se moglo izdvojiti je činjenica da ova zbirka zbirki daje pregled u autorkin razvoj, ali upravo zbog te raznolikosti izgleda kao da je skrpljena sa više strana, te da ovakva vrsta spajanja nije bila neophodna.

Već viđeno

Spona između postojećih poglavlja dakako postoji. Ona se javlja u vidu simbola, tema, poetičkog izraza, ali sve navedeno dobija oblik refreničnog ponavljanja, te početni osećaj inovativnosti biva u potpunosti izostavljen u toku daljeg čitanja. Takva ponavljanja vode ka monotoniji zbog istog ritma, lajtmotiva, poređenja, reči, i sl. Dakle, ne postoji ništa novo u razvojno-formalnom smislu, što delo ne čini nimalo uzbudljivim, već se stiče osećaj kao da je svaka sledeća priča već pročitana. Ponavljanje lajtmotiva bi delimično moglo da se opravda time što je očigledno da autorka konstantno u delo upliće autobiografske elemente, te da je određenim predmetima, ili likovima, privržena, što nažalost oni koji čitaju ne mogu da osete na jednako intenzivan način. Isti slučaj je i sa autopoetičkim stavovima, koji su česti, a koji nemaju jasnu funkciju. Promišljanje o pisanju je takođe refrenično, a ne donosi nikakva nova, niti zanimljiva saznanja, već podseća na autorkine beleške iz dnevnika, koje su slučajno zalutale i postoje da bi upotpunile prostor.

S druge strane, taj prostor u jedinim aspektima svakako i ima potencijala, što zbog autorkinog razgovornog stila, koji se u potpunosti slaže sa temama o kojima pripoveda, što zbog odslikavanja aktuelnosti i stvarnosti sa određenom dozom cinizma i podsmeha. Spomenuti stil odgovara samoj književnoj formi, kao i autorkina sposobnost da se ne raspline, već da sažetim pisanjem postigne zamišljeno.

Banalnost zbog banalnosti

Autorka smelo kritikuje stvarnost, stoga zbirka predstavlja kako satiru umetničke, pozorišne, političke, književne scene, tako i satiru društva uopšte, pa je tako humor konstanta pripovedanja. Kao glavna tema celokupne zbirke mogla bi se izdvojiti banalnost življenja, što je možda i razlog zbog kojeg je poenta često izostavljena, te se i same priče čine banalnim. Možda je nedostatak poente u pričama autorka izabrala kao rešenje da predoči nedostatak poente u pitanjima i stvarima kojima se čovek danas bavi. Jedno od takvih pitanja bi bilo „Gde ti je muž?“ (55. str.). Pa je tako jedan od lajtmotiva, koji ima efektno mesto u zbirci, (ne)postojanje muža. Priče koje govore o nemanju istog bi se mogle izdvojiti kao najkomičnije, jer govore o njegovom postojanju samo u mašti naratorke. S druge strane, one predstavljaju kritiku društva, koje je često zaokupljeno temom braka, a koje neudate žene smatra neuspelim. Ono što autorka postiže baveći se ovom temom je podrugivanje društvenim normama, kao i naglašavanje njihovih besmislenosti, koja je pojačana podsmehom u izrazu.

Zbirka priča ili dnevnički zapisi?

Kao što je već napomenuto, u većini priča, uglavnom ispripovedanih u prvom licu jednine, prožeti su autobiografski elementi autorke. Zbog toga, zbirka podseća na ličnu ispovest, ili čak dnevnik. To je najviše primetno u detaljnim opisima dede, koji se pojavljuje u više priča. Takođe, autobiografsko se očitava i u pričama o pozorištu, čija pojava nije slučajna, ako uzmemo u obzir to da je autorka dramaturškinja. Priča koja najviše podseća na dnevnički zapis je „Nabrajanje, uspomenina sestra rođena“. Ona ima formu spiska, koji obuhvata lične uspomene od godine 1957, kada je autorka i rođena. Do susreta sa ovom pričom, oni koji čitaju bi samo mogli da pretpostave, ali ne i sa sigurnošću da tvrde, da je autorka u delo većim delom unela lično proživljeno, međutim ova priča bi bila potvrda dotadašnjoj pretpostavci. Nakon ovakve potvrde, nameće se pitanje da li čitaoca može dovoljno, ili uopšte, da zaintrigira mogućnost zavirivanja u autorkin život, ili to nešto što se tiče njenog života ostaje samo lični pečat koji joj je poslužio kao olakšavanje u izražavanju.

Sve u svemu o Sve u svemu

Na kraju razmišljanja o pročitanom, ostaje misao da sakupljanje prethodno objavljenih zbirka u jednu nije dovelo ni do kakvog međusobnog upotpunjavanja, već kako sama autorka navodi u priči „Zastoj“: „Priče su se zaglavile u nekoj pukotini u raskoraku i tamo se sad gomilaju i međusobno gnječe u narastajućem tesnacu“ (174. str.). Stoga, pukotina bi mogla biti metafora baš za ovu zbirku, u kojoj se priče gnječe, i nemaju mogućnost da u potpunosti dođu do izražaja, zbog gomilanja koje se pokazalo bespotrebnim. Pa ipak, odjeci podsmeha i humora, kao i rasutost dnevnika po stranicama, zasigurno predstavljaju šavove koji ove pukotine i dalje održavaju u celini.