Život i smrt u lutkinoj kući

https://www.atlasobscura.com


Utisak popravlja uspešniji, premda ne potpuno neproblematičan deo romana, upravo onaj koji se bavi sudbinom Ane, razočarane talentovane komunistkinje i idealistkinje. Ana se formalno odriče sebe i po inerciji biva uvučena u užas porodičnog i bračnog života u „lutkinoj kući“, iz kog ne uspeva da se oslobodi, već postaje prinuđena da tragično i potmulo vene, posmatrajući kako joj se ukidaju jedan po jedan plan postojanja i slobode. Njen idealizam, vanrednost i inteligencija ostaju zarobljeni u životu u kom je žrtva intenzivnog, dugogodišnjeg psihičkog zlostavljanja, zaodenutog u rukavice malograđanskog obzira i licemerno pritajene agresije.

Patrik Laper, Sjaj u travi (Akademska knjiga, 2018)

Osam godina nakon osvajanja nagrade „Femina“ za roman Život je kratak, a čežnja beskrajna, Patrik Laper 2018. godine izdaje roman Sjaj u travi,  koji je iste godine preveden kod nas, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. U Laperovom romanu nailazimo na  dva paralelna sižejna toka (i formalno razdvojena poglavljima koja se smenjuju) u pripovedački sinhronom, ali realno i fizički razdvojenom vremenu, iz perspektive objektivnog pripovedača. Prva linija prati život Homera, jednog od glavnih likova, i njegove pokušaje ostvarivanja emotivne veze, nakon kraha prethodne. Druga linija prati život njegove majke Ane, a posredstvom toga i Homerovo detinjstvo, koje ona, kao nestandardna figura „idealne majke“ značajno obeležava.

Homer, Sibila, četvorougao

U  prvom, Homerovom toku,  razmatraju se pitanja bliskosti i opisuju pokušaji protagoniste da ostvari vezu sa Sibilom, koje pratimo od časa upoznavanja do realizacije sa hepiendom. Kuriozitet ove neobične veze je pozicija glavnih junaka: oboje su prevareni ljubavnici, koje su partneri napustili pobegavši zajedno na Kipar. Tako, dok su još uvek u procesu preboljevanja,  Homer i Sibila paralelno pokušavaju da ostvare emotivnu  vezu i prevaziđu frustracije. Osim načelno zanimljivog okvira i neobičnosti položaja ljubavika u četvorouglu, ovaj deo romana je nepotrebno razvučena i nedinamična  ljubavna tirada i samim tim neuspeliji deo teksta, kada se roman posmatra u celini. Početna ideja pisca bila je, verovatno, problematizovanje mogućnosti ostvarivanja bliskosti modernih četrdesetogodišnjaka ili prevarenih i razočaranih ljubavnika, ali i pored potencijala i privlačnosti koju može da nosi, ona je u ovom romanu bledo, neinventivno i prilično klišeirano izvedena. Od sasvim površnog psihološkog oslikavanja njihovog unutrašnjeg i psihološkog života (a izabrana tematika zahteva dublju analizu i promišljanje psiholoških činilaca), preko neubedljivosti likova i njihovih reakcija. Tako je, recimo, Sibila plastična i  neprirodno  moralno superiorna. Nakon kratkog vremenskog perioda od trenutka kad ju je muž ostavio i pobegao na Kipar sa ljubavnicom, uzevši joj pritom novac, ona mu potpuno prijateljski opraštajući pomaže i majčinski brine kako će on i ljubavnica rešiti finansijske probleme u kojima su se našli. To je jedan od primera potpune književne i psihološke nemotivisanosti  u tekstu, čime Sibila postaje bledi lik, amblem i zamišljeni ideal „strpljive žene“, bez ikakvog razvoja karaktera i bilo kakvih, u ovom slučaju neophodnih, promena. Dalje, tu su često i delovi teksta, i to čitavi obimni segmenti, u kojima nam pripovedač  maniristički i mehanički opisuje situacije, zadržavajući se na za radnju i likove nevažnim pojedinostima:

Nekoliko kilometara dalje, našli su se usred seoskog predela, dirnuti životinjama, usevima, tišinom i komešanjem cveća iz ograda.

Prekomernost ovakvih (i čisto stilski opštemestaških) opisa i insistiranje na nefunkcionalnom lirskom pejzažu dodatno guši radnju, koja je zbog nedovoljne dinamike i uzbudljivosti, čak i ako se posmatra samo kao ljubavna priča iz korpusa prosečne žanrovske literature: neuzbudljiva, dosadna, suviše pravolinijski predvidljiva i slaba.

Ana nestaje

Utisak popravlja uspešniji, premda ne potpuno neproblematičan deo romana, upravo onaj koji se bavi sudbinom Ane, razočarane talentovane komunistkinje i idealistkinje. Ana se formalno odriče sebe i po inerciji biva uvučena u užas porodičnog i bračnog života u „lutkinoj kući“, iz kog ne uspeva da se oslobodi, već postaje prinuđena da tragično i potmulo vene, posmatrajući kako joj se ukidaju jedan po jedan plan postojanja i slobode. Njen idealizam, vanrednost i inteligencija ostaju zarobljeni u životu u kom je žrtva intenzivnog, dugogodišnjeg psihičkog zlostavljanja, zaodenutog u rukavice malograđanskog obzira i licemerno pritajene agresije. Od idiličnih (ili idealizovanih!) početaka braka, život joj se pretvara u dozirani horor, u koji je uvlači Homerov otac, bezosećajni, robotizovani nosilac krute, mehaničke racionalnosti i ciničnog, karijerističkog i potmulo sadističkog pragmatizma.  Pored toga što Anin suprug sebe smatra racionalno i intelektualno superiornijim, i pored fabrikovane „prirodne polne superiornosti“ i svih pratilaca koje ona pretpostavlja u patrijarhatu, ekonomska i statusna razlika dodatno podvlači njihovu nejednakost i njegovo pravo agresora koji ugnjetava bolesnom kontrolom i narcisoidnošću.  Tako u delovima teksta koji se odnose na Anu pratimo zadovoljavajuće književno izvedena paternistička prevaspitavanja, na „seansama“ koje imaju muž Arno i njegova „iracionalna i infantilna žena“. Ovde su prisutne čitave tirade mensplejninga, direktnog gaslajtinga, kontinuirana omalovažavanja i ukidanja prava na integritet, od čitavih pausa moralističkog, superiornog pridikovanja o problemima odgajanja deteta i uloge „prave majke“, preko pitanja o krečenju kuće, provođenju slobodnog vremena, omalovažavanja stavova, patrijarhalnog arbitrarnog određivanja žene kao večito iracionalnog i  nesuvislog devojčurka, do gotovo robovlasničkog naglašavanja ekonomske zavisnosti.

akademskaknjiga.com

U tom kavezu, Ana, pobravši sav empatički kapacitet čitalaca i čitateljki, polako i potmulo propada bez trunke snage za pobunu, izuzmemo li ranjive, slabašne i unapred neuspešne pokušaje da se izbori za sebe. Kao i u prethodno spomenutim, uspešnim delovima teksta, i u ovom segmentu se prilično nevešto problematizuje odnos majke i sina, koji je, moglo bi se reći, već stereotipno i tradicionalno glavni podrazumevani krivac i okidač za sve nesreće u sinovom životu. Svakako, iako ne potpuno nesuvisla i neutemeljena teza, ovakav izbor motivacije za kasnije Homerove neuroze i probleme, morao bi biti mnogo kompleksnije i pažljivije obrađen da bi se izbegao kliše, što u ovom romanu nije slučaj, pa i to potencijalno dobro izabrano žariše ostaje bledo, klišeirano i nedovršeno. Ipak, i pored ovih propusta, Anin lik je uspeo i posvećena mu je veća pažnja i brižljivost u građenju u odnosu na sve druge. Pripovedač pažljivo pristupa opisivanju njenog unutrašnjeg života kome je dat zaslužen prostor bez suvišnih opterećivanja: od strahova i lomova, depresivnog svođenja životnog bilansa, preko antcipiranja sopstvene sumorne budućnosti, čijeg scenarija biva bolno svesna, do potpunog sloma u trenutku u kom Arnoova porodica umesto nje donosi odluku da dečaka pošalje u internat, kada nakon svega u gradacijskom nizu užasa i nepravde biva potrta i negirana i kao majka. Na tom mestu se direktan sižejni razvoj priče o Ani završava, a epilog saznajemo iz izveštaja koji se daje iz Homerove perspektive, nakon obilaska majčinog groba. Naravno, umrla je nesrećna, ostavljena i zarobljena svojom pasivnošću kao jedinom reakcijom na agresiju. Naročito je sugestivno i uspelo poentiranje na kraju, kada se u tekst umeće epizoda sa kerušom koju pokušavaju (i na kraju uspevaju) da obese. Ovim se simbolički zatvara krug i posredno i diskretno aludira na Anin položaj i sudbinu:

Zbog dobrog srca i poniznosti, objasnila mu je, životinje ne znaju da se brane. Kada su otišli po nju na livadu ona je pustila da joj navuku omču oko vrata ne shvatajući ništa. Plašljivo se kretala u njihovom pravcu sa užetom oko vrata i sisama koje se vuku po zemlji i gledala ih tiho cvileći.

Sumirano, roman Sjaj u travi problematizuje dobro izabrane i aktuelne teme i ima i formalno i sadržajno uspešnih delova, u koje na prvom mestu spada priča o Ani. Sa druge strane, opterećuje ga neubedljivost i razvučenost drugog toka priče koji se tiče Homerovog niza, ali i često nedovoljna produbljenost i nedovršenost i onih elemenata koji su inicijalno uspešno izabrani, a koji zaslužuju i zahtevaju da im se posveti pažnja da bi i umetnički i idejno doneli nešto novo, ako ne revolucionarni pomak, onda bar usložnjavanje perspektive u pristupu.