,,Kroz istoriju, pandemije su tjerale ljude da raskinu sa prošlošću i zamisle svoj svijet iznova. Ni ova nije drugačija. Ona je portal, prolaz između jednog svijeta i narednog.

Možemo odabrati da prođemo kroz njega, povlačeći za sobom lešine naših predrasuda i mržnje, naše pohlepe, naših banki podataka i mrtvih ideja, naše mrtve rijeke i zadimljeno nebo iza nas. Ili, kroz njega možemo lagano proći, sa malo prtljaga, spremni da zamišljamo drugačiji svijet. I spremni da se borimo za njega.”
Arundhati Roy

Kuća u plamenu

Kroz osavremenjavanje antičke drame, Šamsi otvoreno progovara o pitanjima poput roda, verske i nacionalne pripadnosti, oslikavajući pritom implikacije koje ova pitanja imaju na odluke i živote ljudi. Roman je svakako, kao i sama Antigona, posebno akutelan nakon Bregzita i rezultata poslednjih parlamentarnih izbora, a ukoliko se odnosi moći i migrantske politike ne promene, aktuelnost tema kojima se bavi Kamila Šamsi neće nestati.

drugi deo intervjua s Rumenom Bužarovskom

Kada se govori o prozi Rumene Bužarovske, najčešće se spominje uticaj američke kratke priče, stil koji počiva na jezičkoj ekonomiji, jezgrovite rečenice i crni humor i ironija upotpunjeni odsustvom patetike. Dok je u prethodnoj zbirci priča, Moj muž, fokus na iskustvu žena u braku i društvu oblikovanom prema patrijarhalnim načelima, na bračnim i porodičnim odnosima i životnom vrtlogu koji te odnose ukršta, u zbirci Nikuda ne idem autorka proširuje opseg tema koje obrađuje. Daje širi spektar međuljudskih odnosa – između roditelja i dece, doseljenika i stranaca, a bavi se i odnosima različitih klasa i profesija. Među njima, po suptilnoj obradi, izdvaja se i pitanje izbeglištva – odnos zapadnih društava prema pridošlicama i obrnuto.

Rumena Bužarovska intervju

Makedonska književnica Rumena Bužarovska se poslednjih godina profilisala kao jedno od zapaženijih imena na regionalnoj književnoj sceni. Do sada je objavila četiri zbirke priča: Žvrljotine (2007), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), a knjige su joj prevedene na mađarski, italijanski, engleski, slovenački, bhsc jezike. Izdavačka kuća Booka iz Beograda omogućila je da se i domaća čitalačka publika upozna s delima ove autorke izdavši zbirke priča Moj muž i Nikuda ne idem. Povod za razgovor bila je njena poslednja zbirka priča, Nikuda ne idem, ali i gostovanje na festivalu BeFem u decembru prošle godine. Razgovarale smo na bhsc jeziku, o odnosu autorke i dela, funkciji groteske, feminizmu u njenim pričama, stidu, ali i o nekim novim temama u njenim pričama, poput izbegličkog identiteta i osećanja kulturne i ekonomske inferiornosti.

Upravo iz te zapitanosti proistekao je anonimni mini-upitnik „Književna kritika u formalnom obrazovanju“ koji sam osmislila i distribuirala na internetu – dakle, bez ikakvih pretenzija na temeljno i naučno zasnovano anketiranje, vođena željom da barem na takav, ne sasvim formalan način steknem uvid u moguće odgovore na pitanja koja su se ispostavila važnim ne samo za mene lično već i u kontekstu čitave radionice i nakon razgovora sa njenim ostalim polaznicima.

Korak unazad predstavlja prisustvo odnosno odsustvo autorki. Otuda samo jedna autorka u najužem izboru može i ne mora da govori o kvalitetu književnosti koju pišu žene, ali sasvim sigurno govori o atmosferi na književnoj sceni i nedostatku sluha izdavačkih kuća i mejnstrim kritike za nove poetike i žanrove i nestandardne autorske glasove.

S druge strane, hrabrije iskorake je na scenu donela eksplicitnija tematizacija Jugoslavije i jugoslovenstva, koja se, osim kroz temu rata i jugonostalgiju, sada pojavljuje i kao potreba za preispitivanjem sadašnjosti, poziv na akciju i odgovornost i želja  za odupiranjem zaboravu i istorijskom revizionizmu.