Odustajanje od čekanja

Arhipelag
arhipelag.rs

Jedan od načina da se naslov romana protumači jeste kao odustajanje upravo od igranja uloge koja nije autentično ja, i kao odustajanje od, kako se kaže u uvodu, čekanja da „teret koji sa sobom nosite” nestane.

Jelena Lengold, Odustajanje (Arhipelag, 2018)

Odustajanje  je drugi roman Jelene Lengold, pesnikinje, pripovedačice i romansijerke, do sada objavljen u dva izdanja. Našao se i na užem spisku nominovanih za NIN-ovu nagradu ove godine.

U formi romana o odrastanju, napisanog u prvom pripovedačkom licu, prikazuje se život junakinje od detinjstva, preko devojaštva, do zrelog doba. Na strukturnom planu toj podeli odgovaraju tri srazmerna poglavlja na koja je roman podeljen. U prvom, priča prati život devojčice u malom provincijskom gradu, njen bliski odnos sa mnogo starijim bratom, odnos između njenih roditelja, bolest i smrt njene majke, sve dublji pad njenog oca u alkoholizam. Težište poglavlja, kao i junakinjinog celokupnog života, dakle i romana, jeste sukob njenog oca i brata u kom brat nehatno ubija oca, a devojčica postaje žrtva te uspomene i zakletve na večnu ćutnju, što je i naslov prvog dela.

U drugom poglavlju, sa naslovom Zastrašujuća mogućnost slobode koji upućuje na junakinjin doživljaj života u mladosti, pokazuju se posledice događaja iz detinjstva na naratorkino dvadesetpetogodišnje ja. Njen odnos sa bratom, jedinom preostalom porodicom, je uništen, odnosi sa ljubavnicima nikada se i ne razvijaju usled nemogućnosti otkrivanja prošlosti, junakinja živi samotnjački, a susreti sa „čovekom u sivom mantilu“ predstavljaju jedini oblik suočavanja sa prošlošću na koji je junakinja spremna, zbog čega su i obeleženi fantastičnim motivima. Igrajući se konvencijama realnosti i pripovednim nivoima, autorka od „čoveka u sivom mantilu” stvara figuru nalik junakinjinom bratu, istovremeno ostavljaći nejasnim koliko je pripovedačica svesna ove sličnosti.

Poetski motivi i postupci su i inače jedan od uspelijih aspekata u romanu; na primer u prvoj glavi opis letnjeg popodneva u provinciji stvara prikladnu – sumornu, napetu i zlokobnu atmosferu za ono što se dešava u životu naratorke, urušavanje svih njihovih odnosa i postepeni raspad porodice, a što ona, kroz dečju, delimično suženu perspektivu, može samo pasivno da posmatra. Ton pripovedanja, opisi pejzaža i vremena, naratorkine česte reminiscencije – sve to uspešno ostvaruje autorsku nameru, koja se može iščitati sa izdvojenih uvodnih strana romana, da prenese jedno rezignirano i razočarano osećanje života. Pored, uslovno rečeno eksplicirane, autorske namere sa početka, melanholična atmosfera romana u skladu je i sa prikazanim razvojem događaja u junakinjinom životu, odnosno sa razvojem njenog unutrašnjeg života.

Ono što na koncu ostaje nerazjašnjeno, tj. ono što nije ubedljivo motivisano, jeste junakinjino apsolutno i trajno ćutanje o nesrećnom slučaju/bratovljevom zločinu – čak i kada nimalo ne mari za brata, čak i kada je brat mrtav, čak i čoveku s kim je odlučila da provede pola svog života. Nije jasno, drugim rečima, zašto je zakletva data bratu da neće odati njegov zločin apsolutno neprikosnovena. Ova tema je u pripovesti naročito važna s obzirom na to da ceo junakinjin određuje ne samo događaj, sam po sebi, nego i nemogućnost da o njemu govori drugima. Motivacija ćutanja, tako, deo je motivacijskog sloja lika protagonistkinje, ali i celine romana koji se uobličuje oko ovog lika i njene traume iz detinjstva.

U trećem poglavlju, naslovljenom Neizrecivo, naratorka ima drugu porodicu, muža i već odraslu ćerku, ali i ti su odnosi obeleženi neizrecivim, pa utoliko hladni i lažni. Ova glava kao zasebna celina deluje najaktuelnije – ona na različite načine korespondira sa tokovima u savremenoj književnosti koju pišu žene: rušeći idealizovane predstave o majčinskom odnosu prema detetu, prikazujući iz perspektive žene brak u zrelom dobu, tematizujući odbacivanje braka i celog naizgled savršenog života nakon što je većina tog života prošla. Odnos sa ćerkom gotovo je feranteovski – majčin otpor prema bliskosti prenosi se i na ćerku i biva uzvraćen njenom distanciranošću, što iznevereva i muževljevu idealizovanu predstavu žene. U svojevrsnom katarzičnom momentu, kojim se treće poglavlje i roman kao celina završavaju, junakinja odlučuje da je pravi trenutak za ono što je već želela, da napusti muža, tj. da odustane od privida normalnosti koji je dotad živela.

Jedan od načina da se naslov romana protumači jeste kao odustajanje upravo od igranja uloge koja nije autentično ja, i kao odustajanje od, kako se kaže u uvodu, čekanja da „teret koji sa sobom nosite” nestane. U tom smislu sam kraj romana sugeriše da odustajanje može predstavljati i korak ka osvajanju slobode, što je signalizirano i motivom slapa svetlosti koji se u uvodu motivski vezuje za slobodu, a pojavljuje opet na samom kraju. Scene u kojima se javlja motiv svetlosti su, pritom, scene sa „čovekom u sivom mantilu”, dakle oni trenuci kada junakinja ne beži i ne krije se od svoje prošlosti.

Ostaje neubedljivo, međutim, ako ne na psihološkom planu, onda na planu umetničke izrade lika, to što je spomenuti događaj iz detinjstva, iako bolan, tako definišući za život, karakter i emotivne odnose junakinje. Drugim rečima, iako je jasno zašto je bratovljevo ubistvo oca traumatično formativno iskustvo za junakinju, to što je ono jedino definišuće svojstvo glavne ličnosti u romanu čini je gotovo jednodimenzionalnom. Javlja se pitanje, uostalom, koje je to autentično ja koje junakinja ima, a koje je bilo skriveno od svih drugih celog njenog života.

S druge strane, Odustajanje je i roman o važnosti  govora za razvoj ličnosti i osećanje slobode.  Utoliko se izostanak slikanja autentične strane junakinjinog ja može objasniti upravo njenim odbijanjem da govori o svojoj prošlosti – kako drugima, tako i sebi. Iako se opis lika i motivacijski sloj njegovog razvoja može problematizovati, sadržaj se dopunjuje stilskim aspektom koji unosi dodatne nijanse značenja. Kroz jezik i metafore, više nego kroz razvoj radnje i lika, roman uspešno prenosi teskobu ćutnje i nedeljenja iskustava sa drugim ljudima. Pored toga, sam kraj romana unosi jednu novu notu u od početka sumornu atmosferu pripovesti i rezignirano osećanje života, prikazujući konačno junakinjino odbacivanje pasivne uloge i suočavanje sa zastrašujućom slobodom.