Odrastanje nakon traumatičnog gubitka

/www.bookdepository.com

Poetika romana Moja sestra živi na kaminu mogla bi se opisati kao antididaktična, što se najpre ogleda u reljefnosti likova – oni nisu tipovi koji prenose određenu poruku, već višeslojni karakteri čiji unutrašnji život ima sopstvenu logiku.

Jelena Lalatović

Anabel Pičer Moja sestra živi na kaminu (Odiseja 2014)

Roman Anabel Pičer Moja sestra živi na kaminu govori o suočavanju sa smrću i gubitkom voljenih osoba kao formativnom iskustvu, zbog čega ga žanrovski možemo okarakterisati i kao obrazovni roman. Sama tema, a posebno književno umeće sa kojim je ispripovedana kroz perspektivu desetogodišnjeg Džejmija, preispituje veštački uspostavljenu razliku između književnosti za odrasle i književnosti za decu.

Isprva, naslov zvuči kao groteskni jezik dečije imaginacije i pokušaj da se realnost oneobiči. Međutim, susret sa slikom raskomadanog ženskog tela na prvoj strani, te informacija da se deo Džejmijeve starije sestre Rouz, po očevoj želji, nalazi u urni na kaminu, dok je majka „svoju“ polovinu ćerkinog tela sahranila, razara sreotipni doživljaj dečije književnosti kao naivne i bajkolike. Nakon smrti jedne od bliznakinja, pomenute Rouz, koja je poginula u terorističkom napadu u Londonu, majka i otac, zaokupljeni vlastitim bolom i naporima da očuvaju uspomenu na Rouz zapostavljaju Džejmija i Rouzinu bliznakinju Džas. Teret gubitka, praćen očevim alkoholizmom, dovodi porodicu na ivicu propasti – majka odlazi sa čovekom kojeg je upoznala na sastancima grupe za podršku, a otac odlučuje da se sa decom, desetogodišnjim Džejmijem i petnaestogodišnjom Džasmin, koja boluje od poremećaja u ishrani, iz Londona preseli u Jezersku oblast. Džejmijev glas stvara ironijsku distancu, jer ne samo da je priča ispripovedana iz perspektive dečaka koji još uvek ne razume do kraja dinamiku porodičnih odnosa već, budući da se ne seća svoje sestre, on nema čvrstu emotivnu vezu prema njenoj smrti, oko koje se porodični život razara i iznova uspostavlja. Uz pomoć te distance autorka izbegava da tekst optereti morbidnošću i užasom, koje sama tema evocira, te u priču o traumatičnom i bolnom detinjstvu – smrt, majčin odlazak, očev alkoholizam, vršnjačko nasilje i neuklapanje u novo okruženje – unosi grotesku i humor kao vidove otpora takvoj stvarnosti.

moja_sestra_zivi_na_kaminu_vvPoetika romana Moja sestra živi na kaminu mogla bi se opisati kao antididaktična, što se najpre ogleda u reljefnosti likova – oni nisu tipovi koji prenose određenu poruku, već višeslojni karakteri čiji unutrašnji život ima sopstvenu logiku. Pored toga što je tinejdžerka koja se farba u roze i misli da je debela, Džasmin je i devojka koja vodi brigu o domaćinstvu i pokušava da zameni roditelje svom bratu. Džejmijeva najbolja drugarica Sanija je muslimanka pakistanskog porekla, koja nije samo personifikacija marginalizovane grupe već i devojčica koja se duhovito i dosledno suprotstavlja odeljenskim siledžijama. Kroz igru u kojoj je Sanija Superdevojka Em, a Džejmi Supermen, oni pokušavaju da prevaziđu svoju marginalnu poziciju (Džejmi je, iako je došao iz Londona, prepoznat kao neka vrsta „došljaka“ tj. „uljeza“ u odeljenju) i da stvore alternativni svet u odnosu na onaj u kome su konstantno izloženi ismevanju i vršnjačkom nasilju. Umesto da svojim romanom „podučava“ decu, autorka bira da pokaže da je životi za decu i za odrasle pun izizazova iz kojih moraju nešto da nauče. Kao što Džejmi mora da se pomiri sa majčinim odlaskom, a potom i sa smrću svog mačka Rodžera, tako i njegov otac mora da preuzme odgovornost u novonastalim okolnostima, ali i da, kao ekstremni islamofob, prihvati Saniju kao deo Džejmijevog života i preispita svoje toksične predrasude o muslimanima.

Antididaktički stav i multidimenzionalnost likova omogućavaju autorki da ukaže na način na koji je rat protiv terorizma instrumentalizovan tako da podstiče ksenofobiju i netrpeljivost prema muslimanima. Nepisano pravilo književnosti za decu da je autorka ili autor isključivo „na strani dece“, što u književnoj praksi često rezultira podilaženjem ideološkom statusu quo, Anabel Pičer primenjuje tako što ukazuje na kompleksnost ličnih iskustava, ali ne beži od njihovih političkih implikacija. Iako saosećamo sa Džejmijevom patnjom zbog majčinog odlaska, istovremeno razumemo okolnosti koje su je navele da napusti decu, zbog čega ona nije prikazana na mizogin način. Iako možemo da shvatimo je Rouzino ubistvo prilikom terorističkog napada formiralo očeve predrasude o muslimanima, priča je skrojena tako da u čitateljkama i čitaocima budi saosećanje i solidarnost prema marginalizovanima i potlačenima. Sve veze među junakinjama i junacima u romanu uspostavljaju se upravo kroz zajedništvo usled iskustva gubitka, poniženja i odbačenosti – to je srž kako Džasmininog i Džejmijevog tako i Sanijinog i Džejmijevog odnosa.

Uprkos tome što roman prikazuje teskobu odrastanja, teška egzistencijalna iskustva i diskriminatorski društveni kontekst, srećan kraj ne deluje izmanipulisano, jer je zasnovan na ideji da je pozicija ranjivosti pozicija koja sa sobom donosi empatiju za druge, ali i borbenost. Autorka time posredno propituje sam koncept hepienda. Budući da Sanija i Džejmi, bez obzira na podozrivost svojih roditelja, dobijaju priliku da se ponovo druže, sreća se može tumačiti kao šansa za novi početak. Do sličnog zaključka dolazi i sam junak: Džas možda nije prestala da se izgladnjuje, otac možda nije prestao da pije, ali je porodica naučila da funkcioniše kao zajednica, što podrazumeva da više neće biti agresivnih reakcija na njegovo prijateljstvo sa Sanijom.

Srećan kraj koji nije naivno zamišljen doprinosi uverljivosti naracije, a emotivni naboj prisutan tokom celog romana zaokružuje na ubedljiv način, čime je Pičer pokazala da se literarni i vrednosni kriterijumi koji važe za književnost za odrasle mogu primeniti i na književnost za decu.