Neki glas, neke generacije!?

generacijahana
giphy.com

S obzirom da u podnaslovu stoji da je reč o romanu o istoriji, ljubavi i drugim nesporazumima, jasno je da je pukovnikov život, kao metafora jugoslovenskog društva, iskorak u diskurs društvene kritike, čime je autor pokušao da prevaziđe banalnost i površnost osnovnog ljubavnog zapleta.

kritiku napisala: Jelena Lalatović

Vladimir Tabašević, Pa kao (Laguna 2016)

Pa kao, drugi roman Vladimira Tabaševića, koji je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, govori o mladom piscu koji se strastveno zaljubljuje u negovateljicu starog pukovnika Frojda čiju biografiju treba da napiše. S obzirom da u podnaslovu stoji da je reč o romanu o istoriji, ljubavi i drugim nesporazumima, jasno je da je pukovnikov život, kao metafora jugoslovenskog društva, iskorak u diskurs društvene kritike, čime je autor pokušao da prevaziđe banalnost i površnost osnovnog ljubavnog zapleta. U toj nameri posegnuo je i za brojnim književnim i filozofskim referencama – tako, na primer, pukovnik Frojd svog biografa Emila naziva Leopoldom jer je to ime glavnog junaka Džojsovog Uliksa.

No, citati iz Deleza i Gatarija, te Foknera, ne stupaju u intertekstualni dijalog sa predvidljivom fabulom romana, pa autor sve vreme ostaje sa ove strane teksta: Vladimir Tabašević je nesumnjivo marljiv čitalac, ali, makar u romanu Pa kao, nije uspeo da pređe granicu koja odvaja radoznalog čitaoca od inspirativnog autora.

Tabašević je, makar sudeći prema referencama, uspešno savladao opšta mesta dvadesetovekovnog (post)modernizma. U taj reperteor ubrajaju se utvara rata koja se obrušava na individualne sudbine (dva presudna iskustva u životu pukovnika Frojda jesu Drugi svetski rat i ratovi devedesetih, tranzicijska sadašnjost u kojoj se odvija ljubavni odnos predstavnika „mlađe generacije“, Ane i Emila, determinisana je jugoslovenskim iskustvom i postkonfliktnim kontekstom), osnovna egzistencijalna situacija naratora – pisanje kao autentični humani otpor pred licem smrti (pukovnik unajmljuje biografa jer je svestan da mu vreme ističe), te umnožavanje pripovednih nivoa (pored transkripata Emilovih i Frojdovih razgovora narativnu okosnicu romana čini i beskrajno zlorabljen postmodernistički kliše – umetnuti rukopis – Emilov roman Ofsajd zvani ljubav) i žanrova (Jedna sasvim nikakva pesma iz nezavršene zbirke pesama Pakao), itd.

Međutim, najvažnije iskustvo modernističke književnosti – preispitivanje dometa jezika kao sredstva interpersonalne i intertekstualne komunikacije – Tabašević nije uspeo da integriše u svoj roman. To je vidljivo i u samoj naraciji i na uže stilskoj ravni. Usložnjavanje pripovednih nivoa ne proizvodi nikakav umetnički efekat, jer je diskurs svakog pripovedača isti – ništa nije prepušteno simboličkom potencijalu nagoveštaja, već pripovedač(i) neprekidno pokušava da poentira. Ta nametljivost rezultira jednoobraznom karakterizacijom likova; Ana je uvek nemušta, stereotipno okarakterisana, Frojd je nitkov i licemer do krajnjih granica, te nespretnom mešavinom pripovednog i refleksivnog diskursa – Muškarci, više od svega, ne vole ženu koju se pretvaraju da vole, nego sebe koji tu ženu imaju, i to i znaju, i zato više od toga da jedan drugog uklone, vole jedan drugog da liše tog imetka. Muški su razmahani svojom muškošću kao dečaci zastavicama.

Potrebi za stapanjem naracije i pseudoteorijskog promišljanja komplementarna je potreba, takođe linearno preuzeta sa spiska književnih postupaka dvadesetog veka, da se preispituje granica između poezije i proze, govornog i književnog jezika. Poetska inventivnost Vladimira Tabaševića iscrpljuje se u besomučnom i bezrazložnom nizanju neodređenih zamenica neki i nekakav, te u plošnim metaforama − I ona je na nekom svom roštilju, iznutra se okreće, gde roštilj, pored „pravog“ roštilja u priči treba da simbolizuje junakinjinu duhovnu teskobu.

Ključni nedostatak Tabaševićevog književnog projekta jeste nemogućnost autora  da oseti jezičko tkivo i njegovu unutarnju logiku. Otuda i prenaglašena jednodimenzionalnost likova, zbog koje je čitav roman, a ne samo njegovi junaci, groteskan, ali ne u stilskom već u čisto vrednosnom smislu. Otuda njegovo poigravanje rečima predstavlja neizbežan sunovrat u trivijalnost – on reči ne rastavlja na logičke/značenjske jedinice već mehanički, na slogove – paranojevi umesto paranoje, ko pile i kopile, a umesto imenice pakao dobijemo kolokvijalni spoj dva veznika − pa i kao.

Društveni i književnoistorijski značaj koji bi jedan roman o istoriji, ljubavi i drugim nesporazumima mogao imati, roman pretenciozno posvećen jednoj generaciji stasaloj u doba tranzicije, nažalost, ostaje u senci literarne neveštosti.