Nasilje kao životna stvarnost

Slobodan Tišma, Grozota ili… (Čarobna knjiga, 2019)

S tri na dve noge, s dve na četiri. Unatraške
napreduje, a zagonetka istine bledi, postaje beznačajna.

(Slobodan Tišma, Grozota ili…)

Posle osam godina od izlaska romana Bernardijeva soba (2011) za koju je autor nagrađen Ninovom nagradom, pred nama je novi roman Slobodana Tišme, Grozota ili… Već se u naslovu može osetiti izazov: pred kakvu to dilemu autor stavlja svoje čitateljke i čitaoce? Ova podeljenost prisutna je do kraja romana, kako u pogledu sadržaja tako i kod forme. Da li je Grozota ili… autobiografija, roman o odrastanju ili nešto treće, i da li je pripovedač uspeo da priči o jednom vremenu i jednom životu obeleženom nasiljem da jasan zaključak, ostaje otvoreno i na njega je nemoguće dati jedan tačan istinit odgovor.

Može se reći da je Tišma ostao dosledan nekim narativnim postupcima korišćenim u romanu Bernardijeva soba, ali i da ih je još više razvio. Roman počinje s kraja, od poglavlja „Moj slučaj, ukratko. Zar opet?“ gde je data osnovna nit fabule koja se može svesti na to da se „matori senilni skrivoman sa umetničkim imenom Stiv Naiv seća svog detinjstva i mladosti, ali i halucinira, tj. učitava razne sadržaje koji se nikad nisu dogodili“. Koristeći matricu bildungsromana junak-pripovedač priča o sebi u ključnim godinama: sa 15 kada zbog nesrećnih životnih okolnosti postaje štićenik doma, sa 20 kada izlazi u svet i počinje da radi kao grafičar u štampariji, i sa 70 kada sumira svoj život. Kao i u prethodnom romanu radnja ne teče linearno, iako se daje privid linearnosti; narativni tok remeti se do krajnjih granica, a nije moguće pouzdati se ni u pripovedane događaje jer sam pripovedač nije pouzdan.

Roman prati dva puta: put nesreće glavnog junaka Stiva Naiva i put matorog senilnog skrivomana (ili skribomana) koji želi da piše o Srebrenici. Vremenski, priča se odvija poslednje decenije XX veka (mada ima govora i o periodu pre i posle), u vreme rata u Bosni, ali u prvi plan stavlja nasilje koje okružuje i oblikuje Stiva Naiva, stanovnika grada Đurvideka. On treba da postane muškarac, a jedini model muškosti koji mu se nudi je onaj u kojem vlada zakon jačega (oličen u licu druga iz doma, Ljubovira Krucinjaka). Taj lik sa nadimkom Ljubo Džavo je opsednut patrijarhalnim stereotipima – ratom, nacijom, religijom. Međutim, Tišma uspeva da izbegne zamku međunacionalnog optuživanja u koju često upadaju domaći pisci koji se bave temama iz istog perioda ovdašnje istorije. On to čini koristeći se parodijom i groteskom, ali i putem jezika. Mladić živi nasilje, ono ga oblikuje; starac želi da piše o nasilju, a i jedan i drugi pokušavaju da nađu jezik kojim se ono može izraziti. Ipak, jezik u romanu Grozota ili… katkad izneverava svoju osnovnu funkciju, a to je da prenosi poruku. Pritom ne relativizujući nijedan događaj o kojem piše, autor se igra se zvučanjem, a ne samo sa značenjem reči. Na taj način on izmišlja novi jezik, pogodan novoj nauci o faličnom tj. faličkom mozgu (kojom se bavi jedna od likica, AnÁnA).

Postmoderno u savremenom romanu 

Može se reći da je roman Grozota ili… savremena interpretacija postmodernih romana. Figura autora, kao više istance u tekstu, samo je bezlični skriptor koji nema nikakve pretenzije da nadzire proces proizvodnje smisla, i ostavlja čitateljkama i čitaocima neograničeno polje za isticanje u tumačenju. On radi šta hoće – ubija svoje junake, pa ih ponovo oživljava, daje događajima nekoliko verzija, jer je svet romana par excellence autonoman. Umnožavanje verzija događaja funkcioniše kao mehanizam odbrane od grozote – užasa i nasilja sa kojima se junak suočava: kada je nasilje (nad njim ili nekim njemu bliskim ljudima) na vrhuncu, sećanje na događaj dobija različite verzije. Savremenost Tišminog romana ogleda se i u junacima (odnosno licima i izvođačima, kako ih autor naziva) – Stiv Naiv je sa margine društva, delom jer mu je to mesto dato sa samoubistvom oca i kidnapovanjem majke, a delom jer sam želi tu poziciju. I sam kontekst Srebrenice u romanu je vrlo netipičan za domaće pisce. Ovaj motiv u romanu je simbol vrhunca nasilja – i to nasilja sa kojim onaj ko želi o njemu da piše ne može da se suoči. Ovakav pristup, i pisanje o ratnim sukobima devedesetih, posebno pitanju Srebrenice, veoma je bitan za savremenu domaću i regionalnu književnost i istorijiu.

Roman Grzota ili… je antiroman i antiautobiografija – samo pokušaj pisanja. Kako čitamo u samom tekstu, za autora je „najbitnija nedoslednost, vrludanje, stalno menjanje stava, preskakanje s jedne na drugu stranu, čas ovde čas onde“. Čitaoci i čitateljke ostaju zbunjeni jer se pripovedač s njima poigrava, ne dozvoljava im da se opuste i uljujkaju u priču, već ih neprestano tera da se pitaju šta su upravo pročitali. Kako se navodi na samom početku, „pisanje je, kao i život, samo pokušaj“ – pokušaj da se jedna priča dovede do kraja, da se predoči jedno vreme i jedan život obeležen nasiljem. Ali i nemanje hrabrosti da se sa tim nasiljem suočimo.