Narativna panorama Huan Oktavio Prensa; Ili o emigrantima u logoru

745px-cezanne_the_card_players_metmuseum
https://sh.wikipedia.org

Zahvaljujući Huan Oktavio Prensu i njegovom darovitom pripovedaču, velika tema o migracijama, dobija svoj prostor poigravajući se, na više nivoa, sa ustaljenim fenomenima onih „prvih“ i „drugih“.
Nevena Šaulić

Huan Oktavio Prens, Višak identiteta (Geopoetika 2016)

Huan Oktavio Prens je rođen 1932. godine u lučkom gradu Ensenada de Baragan, stoga nije nimalo slučajno što je tu smešten centar radnje „Višak identiteta“. Iako se  smatra njegovim autobiografskim delom, ovaj roman se može čitati jedino kao zbirka priča o surovoj realnosti stranaca koja je prikazana naturalističkim stilom. Huan Oktavio Prens, baš kao i njegovi fiktivni likovi i sapatnici, bio je građanin sveta. Njegovi preci bili su iz Istre, živeo je u Beogradu, Trstu, a potom u Argentini. Ovaj roman objavljen je 2013. godine u Argentini, a prevod na srpski jezik je prvi prevod na neki strani jezik. Način pripovedanja, oblikovanje likova i njihovih mentaliteta, duhovite opaske pripovedača, bliski su nama, čitaocima sa prostora bivše Jugoslavije, čime ovaj roman smanjuje komunikacijski jaz između nas i daleke Argentine. Prevashodno, zato što je čovek centar ovog romana, i cilj kretanja njegove narativne panorame.

Vreme emigranata, imigranata, migracija, ratova, pre svega vreme izbeglištva jeste isto ono vreme koje danas živimo i osećamo kao svoju neopozivu stvarnost, a uporedo je i vreme u kom se pre skoro jednog veka rodio i beskompromisno pozicionirao „Višak identiteta“ . Osećaj da se sve menja i napreduje osim čovekovog usuda da bude onaj koji odlazi, često silom nemilih prilika, i da pritom napusti svoje ukorenjene identitete bivajući sam, predstavlja jednu od centralnih tema ovog romana. Baš zato što se u ovom momentu mnogo ljudi potuca po ,kišom razblatnjenoj, „tuđoj “zemlji, i baš zato što tamo negde daleko, na Istoku, rat ubija identitete, razdvaja porodice, precrtava ljude sa imenom i prezimenom, i baš zato što ništa ne može da nadoknadi izgubljena lutanja u nepoznato, ovaj roman Huan Oktavio Prens-a aktuelan je u svakom momentu naše, naizgled savremene, sadašnjosti. Mogućnost da komunicira sa dalekom prošlošću, a u isto vreme, da bude simbol stvarnosti u tuđini gde se  ukrštaju koplja moći onih „prvih“ i onih „drugih“, prepoznajem kao jednu od ključnih vrednosti ovog romana.

Pažljivo odabran naslov upućuje nas na one koji imaju nečeg previše, što je toliko vidljivo, da se nemilice osipa i naziva „viškom“. Ova tvrdnja je potkrepljena govorom jednog nadzornika na 227. stranici romana. Naime, to su stranci koji dolaze iz čudnih zemalja i predstavljaju naseljenike koji ne znaju ko su. Ljudi s viškom identiteta povremeno kažu da su Austrijanci, u drugim prilikama da su Sloveni, ali skoro svi poseduju italijanske dokumente i žive u argentinskom naselju Kampamento, čiji ,nikako slučajni naziv, u prevodu znači logor. Budući da vreme u romanu obuhvata prvih pet decenija dvadesetog veka, stanovnici malog argentinskog „logora“, iako miljama udaljeni od Evrope, preživljavaju tragični besmisao i Prvog, i Drugog svetskog rata. Protagonisti ne samo da su odvojeni od svojih identitetskih pripadnika, oni su isto tako izopšteni iz argentinskog društva, jer su ekonomski i politički emigranti, odnosno posebna i zatvorena subkultura smeštena u Kampamento. Predstavljajući onu drugost koja je neuklopljena u datu sredinu, emigranti sa sobom donose dragulje iz otadžbine- svoj jezik i svoju kulturu. Pripovedač nam Kampamento predstavlja kao mesto u kom se govore svi jezici sveta, a to su uglavnom slovenski jezici sa prostora bivše Jugoslavije.

Pripovedač ovog romana je sin Tihomira Kročea, praunuk Nevenke i Aleksandra Krojca iz Istre, i kum Vesele Kantić. On je sveznajući pripovedač o kojem ne znamo mnogo jer sve vreme pripoveda kratke i upečatljive anegdote o običnim ljudima i njihovim životima. Roman ima panormanu strukturu i predstavlja zbirku fragmentarnih pripovedaka koje svoj nastavak dobijaju posle nekoliko desetina stranica. Stoga, čitalac ovog romana mora imati dobro pamćenje i uvek treba da bude koncentrisan jer se pripovedač sve vreme poigrava sa njim prebacujući težište radnje sa jednog lika na drugi. Kako bi se izbegao optužujući ton na račun pripovedača, važno je naglasiti da je u gornjem desnom zaglavlju dat kratki siže koji ima za cilj da  čitaoce upozna ili pak podseti na radnju pripovetke, pa se na taj način svako ohrabruje da bude čitalac i saučesnik narativne panorame Huan Oktavio Prens-a.

Jezik i teme romana su prilagođene svima, i onima koji imaju dugu tradiciju čitalačke kulture, i onima koji je tek stvaraju. „Višak identiteta“ oslikava svakodnevni život, borbu emigranata sa predstavnicima centra moći, siromaštvo, međuljudske odnose u zajednici, segmente odrastanja našeg pripovedača, odnosno običan svet i njegove neobične priče. Ovo je jedna vrsta bildungs romana jer prati razvojni put: Aleksandra Krojca, buđenje i odrastanje pripovedača u emigrantskoj sredini, Vesele Kantić, „mozgova revolucionara“ i Franeta Daičića. Jedina zaokružena priča jeste ona koja govori o odrastanju, sazrevanju, životu i smrti Aleksandra Krojca, pripovedačevog pradede. Svi ostali narativi započinju in medias res, prate određeni segment života protagonista i neretko se završavaju tragično- njihovom smrću.

„Višak identiteta“ je roman koji govori o „malim“ ljudima u Argentini, koji su manji od argentinskih najmanjih ljudi. Težina emigrantskog života predstavljena je na duhovit i dovitljiv način. Pripovedač koristi obični, svakodnevni jezik niskog stila, ubacujući lascivne elemente, kako bi na komičan način predstavio svu težinu života u tuđini, a posebno u onoj tuđini koja će za njih uvek biti daleka i nedostižna kao otadžbina ili bar domaćinska kuća. Ljudi koji su nevidljivi u realnom svetu, svoje počasno mesto dobijaju u ovoj knjizi. Zahvaljujući Huan Oktavio Prensu i njegovom darovitom pripovedaču, velika tema o migracijama, dobija svoj prostor poigravajući se, na više nivoa, sa ustaljenim fenomenima onih „prvih“ i „drugih“.