Migrantskim putevima

the-iraqi-christ-by-hassan-blasim
near.st

Priče su prikazane upravo iz ugla samih žrtava rata. I sam pisac je bio jedan od njih […] Realnost kakvu nam Blasim predstavlja je suprotna od one kakvu prikazuju mediji 21. veka, bez ulepšavanja…

Lidija Stoisavljević

Ludak sa Trga slobode je zbirka priča iračkog autora Hasana Blasima. Sa arapskog ju je preveo i priredio Srpko Leštarić. Zbirka sadrži 14 priča od kojih svaka govori o tragičnim sudbinama arapskih migranata nakon pada režima Sadama Huseina u Iraku 2003. godine. Zbog svoje brutalnosti i uznemiravajućeg sadržaja, ove priče nisu dobro prošle u Blasimovoj domovini. U nekim zemljama su čak bile i zabranjene, ali su prošle godine doživele novo, necenzurisano izdanje, naročito pošto su prevođene i prevode se na više od petnaest jezika. Ne samo zbog sadržaja, već i zbog narativnih postupaka, jezika, razvijenosti fabule, neočekivanih obrta bez nepotrebnog nizanja previše detalja i deskripcije, čita se u jednom dahu.

Priče su prikazane upravo iz ugla samih žrtava rata. I sam pisac je bio jedan od njih. On je iz Irana otišao u Tursku, odakle je preko Bugarske, Srbije i Mađarske stigao do Finske, gde i danas živi i radi. U ovim pričama prisutna je borba za egzistenciju, dok je brutalnost rata prikazana bez ikakvog eufemiziranja. A upravo to odsustvo eufemiziranja, povezano je i sa groteskom. Vidimo slike iz realnog sveta, ali je akcenat na ružnoći koju one proizvode. Priče vrve od takvih slika poput ‒ vršenja nužde u kamionu koji prevozi migrante iz Istanbula u Berlin; raskomadavanja tridesetčetvorice mladića od strane njihovog saputnika koji ih svojim zubima i noktima pretvara u gnjecavu masu; priče jednog momka koji u koferu nosi ostatke tela svoje pokojne majke, koja je za života trpela brutalno nasilje od strane svoga muža i starijeg sina; ili drugog, koji se, opet, sticajem okolnosti, napio krvi svoje voljene devojke i pojeo joj tri prsta s ruke; silovanja i žena i muškaraca; zakopavanja živog čoveka; pa čak i jedenja ljudskog izmeta; jedna priča čak nosi naziv Izložba leševa. Tematizuje se i kanibalizam (ljudožderstvo) u pričama Kamion za Berlin i Devica i vojnik.

Ove slike sa sobom donose i mirise. Neprijatne, užasne mirise. „Kao što znate, i strah ima miris”, tako počinje poslednja priča u zbirci pod nazivom Razgolićavanje je loša navika. U drugoj priči je miris najprisutniji. Ne samo miris straha, nego i miris ljudskog izmeta, mokraće, znoja.

Realnost kakvu nam Blasim predstavlja je suprotna od one kakvu prikazuju mediji 21. veka, bez ulepšavanja, bez predstavljanja političkih prilika koje običan svet ne razume. Mi vidimo posledice onoga što običan čovek ne razume i to iz ugla samih žrtava koje nisu heroji kao takvi. Oni su heroji upravo zbog onoga što proživljavaju. Svi oni imaju dve priče, jednu stvarnu i drugu za službenu evidenciju. Tako i počinje prva priča u zbirci, simboličnog naziva Arhiva i stvarnost. Ipak, te priče imaju nešto zajedničko ‒ zastrašujuć i nehuman svet. Ono što je za njih humano, to je Zapad. Oni teže „miroljubivim” Evropljanima, čije su kuće „tople, bezbedne i šarene”. Glavni lik u priči Košmari Karlosa Fuentesa irački narod opisuje kao „varvarski, zaostao narod, koji ne zna šta znači humanost”. Nakon što je uspeo da dobije azil u Holandiji i tamo promeni svoje ime u Karlos Fuentes, zadovoljan životom u toj zemlji kaže: „Dabome, daj mi zemlju koja me poštuje, pa ću je obožavati celoga života i moliti se za nju.” Ovde imamo takozvani oksidentalizam, sliku Istoka o Zapadu. Istok ovde Zapad vidi kao neki ideal, utopiju. Oni sebe vide kao „inferiorne” u odnosu na Zapad, koji proizvodi ideju o sebi i svojoj „superiornosti”. Stvorena je slika o pravdoljubivoj zapadnoj civilizaciji. Stepen mržnje koju Karlos Fuentes oseća prema svom narodu graniči se sa autošovinizmom, što je suprotno stereotipu orijentalizma. Dok su Evropljani Bliski istok upoznavali kroz svoje pisce, Bliski istok je Evropu upoznavao kroz kolonijalizaciju, a Karlos Fuentes upravo želi da je deo zapadne kulture.

Pored ove aktuelne svetske teme koja se tiče izbeglica iz arapskih zemalja, na stranicama zbirke sreće se i savremena tema o položaju žena u društvu. Nepovoljnom položaju žena u Iraku pisac se naročito osvrće u pričama Alijev kofer i Devica i vojnik.

U priči Alijev kofer reč je o ženi žrtvi porodičnog nasilja ne samo od strane svoga muža, nego i od najstarijeg sina. Dobijala je batine zbog najbanalnijih razloga i prekorevala je Gospoda što joj nije podario kćer koja bi joj pomagala u kućnim poslovima i saosećala s njom. Njena jedina reakcija na brutalno nasilje bila je da sedne pored ormara i plače, moleći se. Na kraju je umrla iznenada od moždanog udara. „Ništa nije lakše nego reći da bog ne postoji kada se upozna samo jedan dan u životu iračke majke.”

Priča Devica i vojnik je okrenuta položaju mladih devojaka i njihovoj nemogućnosti da dozvole sebi da se zaljube upravo zbog sredine u kojoj žive. Plašeći se svoje braće, mlada Fatin, radnica u fabrici vojnih uniformi, nije mogla da ostvari svoju ljubav prema svom kolegi Hamidu. Njih dvoje sticajem nerazjašnjenih okolnosti završavaju zaključani u fabričkom magacinu gde su ostali dve nedelje (fabrika nije radila zbog odmora) i Hamid se napio njene krvi i pojeo joj tri prsta s ruke.

Da li su ove žene tragično završile svoje živote kao žrtve svoje sredine? Bile su lišene slobode izbora, govora, mišljenja i slobode uopšte. Autor je, dakle, svestan nasilja, seksizma i tradicionalnih ženskih uloga domaćice, majke i seksualnnog objekta.

Diktatorova vlast smatrala je da je svaki događaj koji se ne tiče krupnih nacionalnih pitanja, puka pojedinost bez značenja i značaja. Stoga, ono što se dešava običnim ljudima, nije dovoljno značajno da bi se ticalo države u kojoj vlada diktatorski režim. Šta je običan, a šta ne-običan čovek u očima jednog takvog režima? Običan čovek je onaj koji svojim delanjem nema direktnog uticaja na državu, živi svojim normalnim životom ‒ „Prolazio je moj život, stranica za stranicom”, kaže jedan od likova u priči Taj zloslutni osmeh. Tako prolazi život većine ovih likova. Ne-običan čovek bi onda bio neko ko ima ulogu pri samom vrhu države i njenim unutrašnjim i spoljnim poslovima, ukratko, neko ko upravlja običnim čovekom.

Kao jedna od podtema koja je pozadinski prisutna jeste religija. U priči Kozja pesma naglašava se da je vera ljubav prema dobru i da se vera ne sadrži ni u prorokovim izrekama, ni u šerijatu, ni u zabranama. Ono što je kontroverzno u jednoj od priča (Kompozitor) jeste Arapin koji se javno deklariše kao ateista. „Bavio se pisanjem opscenih pesmica u kojima se sprdao s religijom i komponovao muziku na te stihove!” Našli su ga obezglavljenog. Vukli su ga ceo dan gradskim ulicama vezanog debelim užetom za jedan traktor, a leš mu je bio izložen u položaju koji je teško zamisliti. Puštao je ustanicima te svoje pesme koje govore protiv religije.

U životima ovih likova snovi takođe igraju važnu ulogu, čak toliko da im na neki način „diktiraju” život jer se trude da proniknu u njihovo značenje i da ih objasne svakodnevnim zbivanjima ‒ „Neke svoje snove pripisujemo sopstvenim doživljajima i iskustvima iz života.” (Pijaca priča).

Ova savremena zbirka priča otvara, dakle, mnoga pitanja koja se tiču savremenog čoveka 21. veka. I to ne samo čoveka Istoka nego čoveka generalno. Od postkolonijalne kritike do feminizma. Čitaocu „udara šamar” osvešćenja jer se sve ovo negde tamo dešava, to je realnost ne samo onih kojima se ovako brutalne, nehumane i destruktivne stvari dešavaju nego i realnost svih nas. Život svakog pojedinca je najvažniji na svetu, jer da nema pojedinca, ne bi bilo ni sveta.