Blog

  • Home
5

Piše: Hana Gilanji (15)

Dolor ili u prevodu – bol. Saša Božović, revolucionarka i bolničarka u Drugom svetskom ratu, takođe i autorka najčitanije knjige u Jugoslaviji 1980. godine, rodila je svoje prvo dete u bolu. Kao logorska zatočenica, i posle kao bolničarka, zauzela je veliku ulogu u mnogim životima, ali ne smemo zaboraviti da je bila i majka.

U svojoj autobiografskoj knjizi ,,Tebi, moja Dolores”, autorka opisuje nesreću jugoslovenskog naroda u toku Drugog svetskog rata. Danas sam odlučila da pišem o ovoj knjizi, ne samo zato što mislim da nikad ne trebamo zaboraviti ovaj deo istorije i ne ponoviti zločine fašističkih sledbenika, već zato što nam ova knjiga daje mogućnost sagledavanja iz drugog ugla. Ovaj put, možemo sagledati ovu borbu, ne kroz oči muških junaka, političara i istoričara, nego iz iskustva jedne bolničarke i majke.

Priča počinje 6. aprila 1941. tokom nacističkog bombardovanja Beograda. Tada se i upoznajemo sa karakterom glavne junakinje romana, Sašom Božović. Bila je udata i trudna sa Borislavom Božovićem koji je tokom Narodnooslobodilačke borbe bio i jedan od vođa partizana. Nedugo nakon bombardovanja Beograda i Sašinog prelaska u Crnu Goru, Saša je dobila svoj logorski broj – 254. Iako do tada nije bila ni vođa ni učesnica pobune, bila je uhapšena od strane italijanskih vojnika jer njeni rođaci jesu. Iako je bila trudna žena, tretirali su je kao kriminalca, pa i gore od bilo kojeg zločinca. Prema njoj su se ponašali neljudski i nemoralno, kao prema stvorenju niže rase (držali su je u malom kavezu, u kom nije mogla da se kreće, sa vrlo oskudnim porcijama hrane i vode). Ona posle opisuje značaj slobode kojeg je postala svesna nakon što je videla kršenja svakog ljudskog prava. ,,A žice bodu. Bodu lice, bodu mišice i u slepoočnice se uvukle duboko i dobuju po krvnim sudovima, kao po bubnjevima…”

Kada je oslobođena iz logora u Tirani, u kom se i porodila, postaje bolničarka. Iza njenog spasenja stajali su mnogi ljudi na čelu sa Borom, koji su dali sve od sebe kako bi Saša ponovo imala normalan život. Daleko od toga da je mogla da vodi pređašnji život – nekadašnja uvažena doktorka sada je ponovo preuzela tu funkciju, ali ovog puta u sklopu borbe za slobodu. U svom plemenitom, ali nimalo lakom putu, susreće se sa mnoštvom hrabrih ljudi. Doktorka nam priča o njihovim junaštvima, o njihovim porodicama, životnom putu, ali nažalost i o tragičnoj smrti mnogih od njih. Potresno ječitati o ovakvome nečemu. Ali uprkos tome što je potresno, stvara želju da nikada više ne dopustimo da se ovakve ratne tragedije dese. Uprkos tome što je potresno, budi, možda i pomalo izgubljenu, ljudskost u nama.

,,…Stojim nad humkama i šapućem svojoj Dolores. Pričam joj o palim drugovima i idealima. A mala tapka ručicama po zemlji i nešto tepa. Hoće da ponovi moje reči za nju nerazumljive i još neshvatljive. Možda je i bolje po nju što je tako…”

Kroz pasuse se pominje i ,,dostojanstvena smrt”. Meni lično je isprva to bilo nejasno, jel kako smrt ikako može biti dostojanstvena? Da li bi zaista ljudi koji su dali živote za ideale, u koje su samo mogli verovati da su ispravni, isto to rekli? Da li bi majke koje su izgubile decu rekle da je to bilo dostojanstveno? Potom sam shvatila na šta doktorka zaista misli. Oni koji su videli glad, bolest, tifusno bunilo, psihičko pucanje ljudi, možda su i opravdano pogibiju od metka nazivali ,,dostojanstvenom smrti”. Možda čak i smrt, ako je brza i tiha, u ratu može postati lepa.

,,…Brišem mu lice i mislim kako je lepo poginuti od metka. I smrt može biti lepa i dostojanstvena, a može biti kao i ova koja i nas, žive, ubija…” 

Šta su ideali ove priče? Da li su to jedino antifašističke vrednosti? Da li se iz cele ove priče zaista možemo fokusirati samo na uspešnu borbu za slobodu? Ili možemo da kažemo da je tema knjige skupa cena iste te slobode. Takođe, tema je i ženska želja za ravnopravnim učestvovanjem. Toliko mladih žena su prihvatile odgovornosti, ne samo kao bolničarke, nego i u borbi, a mi danas to olako shatamo i zanemarujemo.

Danas, ovde, živimo u slobodnom svetu. Ne znamo šta znači okupacija, borba za slobodu, život u logoru, masovno ubijanje. Možda zato i toliko često zanemarujemo žrtve koje su naši preci podneli, a ne bi nikada trebali. Trebamo naučiti lekciju iz ove priče i truditi se da budemo bolji ljudi. Poštenje, moralnost, požrtvovanost, skromnost, solidarnost, empatija…To su vrednosti koje trebao da gajimo. Da više ne bude nijedne Dolores.


Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evrovpske unije i američkog naroda putem američke agencije za međunarodni razvoj USAID. Za njenu sadržinu isključivo je odgovorno Udruženje građana “Pobunjene čitateljke” i ta sadržina nipošto ne izražava stavove Evropske unije, USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.