Kuća, ali ona na drvetu

Spisateljica sažetim stilom, čija se jednostavnost oseća više kao plod autorske intencije, nego neiskustva, na komičan način iznosi ne preterano smešne i zabavne istine o kapitalističkom društvu. Iako delo problematizuje skalu vrednosti savremenog društva, kraj romana donosi neku vrstu utopijske slike porodice koja se vraća na „prave vrednosti“.

 

Ivana Đilas Kuća, Booka, 2018.

 

Roman Kuća izašao je ovog maja u izdavačkoj kući Booka, upravo u vreme kada je autorka ove kritike počela da fotografiše stan koji namerava da proda, planirajući da okači slike na jedan od portala koji se bavi nekretninama. Radnja dela čija je glavna tema prodaja  kuće, učinila se autorki ovih redova potpuno u skladu sa datim trenutkom, te se s odgovarajućim predznanjem (i saosećanjem) upustila u čitanje prvog romana dramaturškinje i rediteljke Ivane Đilas.

Radnja romana nije komplikovana. Porodica želi da proda kuću smeštenu u bajkovito okruženje na obroncima grada (ili negde u zabiti, zavisno od perspektive) jer ne može više sebi da priušti život s tolikim rashodima. Roman započinje opisom kuće, odnosno drveta koji glavna junakinja, ujedno i naratorka, pokušava da sačuva od sečenja. Na drvetu se nalazi kućica koju su ona i muž, kada su se preselili u predgrađe, obnovili, odnosno, okrečili  i ulepšali, ali ne i popravili. Pored toga što kućica na drvetu simbolizuje odnose među supružnicima – na prvi pogled, spolja, sve izgleda savršeno, dok je iznutra trulež – takođe prikazuje i infantilnost glavnih likova koji su reprezenti svoje generacije. Treba napomenuti da se ni junakinja ni junak romana, bračni par, ni u jednom momentu ne imenuju; njihova imena nisu bitna. S tim u vezi treba dodati i to da su oblikovani tipski, kao da su izašli iz komedije naravi. Roman upravo to i jeste – satirično, parodijsko i komično delo koje kroz temu prodaje nekretnina prikazuje konzumerantsko, kapitalističko društvo.

Oslikavajući savremeno društvo, autorka postavlja bitna pitanja vezana za unapred izmaštan život koji se „prodaje“ srednjoj klasi. Junakinja, ulazeći u petu deceniju, trudna i pred bankrotom, počinje da preispituje svoj život, nametnute obrasce i ideal obećanog života iz reklame koji ne uspeva da dosegne. Shodno tome, osećaji promašenosti i ogorčenosti preovlađuju romanom. Autorka, ipak, ove teme uspeva da oblikuje kroz crni humor i ironiju, a komični efekat upotpunjuje junakinjina autoironija.

Bitni segmenti romana jesu i odnosi između dvoje supružnika, odnosno odsustvo bilo kakve dublje povezanosti i komunikacije, što se, opet, uzima kao podrazumevano u današnjem društvu. Zanimljivo je što spisateljica bira da prikaže bračni par umetnika čija se, nezavidna ekonomska situacija, stereotipno, mada uverljivo, opet povezuje sa (opet nezavidnim) stanjem kulture.

Odnosi u porodici povlače i pitanje odnosa među generacijama. Roman generaciju junakinjinih roditelja prikazuje kao snalažljivu i ekonomski stabilnu, uprkos tome što je preživela raspad države, ili možda upravo zbog toga. Između starije generacije, odnosno generacije junakinjinih roditelja, junakinjine, koja i dalje delimično zavisi od roditelja, i najmlađe generacije, protagonistkinjinog petogodišnjeg sina koja odrasta u prezaštićenim uslovima, može se napraviti paralela. Autorka prikazuje generacijsku deterioraciju, koja je, u stvari, samo odraz društ(a)va u kojem se odrasta i živi.

Kritika odgoja dece u savremenom društvu prikazana je suptilno, s dosta humora, i stoga efektno. Junakinjin sin, s jedne strane maštovit i osoben, s druge razmažen i ponekad nasilan, oslikava posledice vaspitavanja čiji je mehanizam materijalno nagrađivanje gotovo svakog postupka. Njegova sklonost ka ujedanju ljudi koji mu se ne dopadaju i besnim ispadima koji se stišaju kada dobije ono što želi (što je uvek), podstiče pitanje kakve buduće naraštaje oblikuje društvo čija je glavna vrednost novac.

Spisateljica sažetim stilom, čija se jednostavnost oseća više kao plod autorske intencije, nego neiskustva, na komičan način iznosi ne preterano smešne i zabavne istine o kapitalističkom društvu. Iako delo problematizuje skalu vrednosti savremenog društva, kraj romana donosi neku vrstu utopijske slike porodice koja se vraća „pravim vrednostima“. Premda je bankrotirala i ostala bez doma, porodica se u nedostatku rešenja „seli“ u pomenutu kućicu na drvetu (koja je popravljena) i počinje da živi minimalističkim načinom života, koji dovodi do manje otuđenosti. Život u kućici na drvetu s jedne strane prikazuje bezizlaznost situacije u kojoj se našla junakinjina porodica (što je, opet, paradigmatičan primer propadanja srednje klase), ali se, s druge strane, može razumeti i kao metafora odbacivanja svih vodećih normi savremenog društva. U tom smislu roman je donekle optimističan, premda i didaktično upozoravajući  – došlo je do hijerarhizovanja vrednosti – novac više nije na prvom mestu – ali tek onda kada ga više ni nema.