Kosovska perspektiva na SFRJ

http://samizdatb92.rs

Met Roka, dakle, iako oličenje jedne vlasti i jednog (socijalističkog i kosovskog) društva i njegovog raspada, pre svega je, a to je ono što i naslov romana sugeriše, pojedinac, individua određena ne različitim ulogama koje zauzima u datom društvu i koje mu to društvo pripisuje/propisuje, već onim duboko intimnim i ličnim, nesvodivim na „naš“ ili „vaš“ jezik, na „naše“ ili „njihovo“ vreme.

Dara Šljukić
Veton Suroi Definicija ljubavi Marije Đoni (prevod: Đorđe Božović; Samizdat B92, 2017)

U izdanju Samizdata B92 objavljen je 2015. godine roman Milijarder, a 2016. zbirke eseja Zmijske noge i Ambasador Vetona Suroija, albanskog pisca koji je još od devedesetih istaknuta ličnost kosovskog društva, osnivač dnevnog lista Koha ditore i televizije KTV, jedan od osnivača Reformističke partije ORA, učesnik u mirovnim pregovorima u Rambujeu 1999. i pregovora o statusu Kosova u Beču 2005-2007.

Definicija ljubavi Marije Đoni  njegov je drugi roman koji na pozadini kosovske istorije dvadesetog veka, naročito socijalističkog vremena i onog koje mu je usledilo, govori o životu visokog pokrajinskog funkcionera Meta Roke, kome studentske demonstracije 1981. godine oličavaju sudbinski preokret isto koliko i društvu kome pripada (i koga u neku ruku reprezentuje).

Ovaj roman, napisan u postmodernističkoj tradiciji preplitanja istorije i fikcije, ideologije i individue, pripovedanja koje u samoj naraciji vidi mogućnost osmišljavanja sveta, sačinjen je od fragmenata koji istovremeno teže i celovitosti i uvezanosti kako sa susednim, tako i sa dalekim mestima u priči. Ovakav način organizacije romana, iako očigledno promišljen, često otežava uočavanje narativnih veza i praćenje hronološkog i kauzalnog reda. Sa druge strane, upravo fragmentarnim, odabranim isečcima iz života različitih likova omogućeno je predočavanje konteksta, istorije koja se odvija na prostorima priče (i Pokrajine). Drugim rečima, pripovedna nit širi se u nekoliko pravaca oko i od protagoniste, povezujući tako likove s najudaljenijih vremenskih i prostornih krajeva priče, čime je ostvarena izvesna strukturna celovitost.

Ovaj postupak se, u tipično postmodernističkom maniru, javlja i na sadržinskom planu kao metafora paukove mreže koja je u neposrednoj i vešto smišljenoj vezi sa likovima doušnika, što je jasan autopoetički signal. Tri generacije doušnika porodice Leći kroz čitav dvadeseti vek, u traganju za svim političkim protivnicima trenutnih režima, prate sve skrivene i neskrivene veze između ljudi, njihove postupke i izgovorene reči, i svakome od njih posao predstavlja osuđenost na tuđe reči i nemogućnost pronalaženja sopstvenih, što je jasno oponirano piščevom traganju za istinom, i zarad nje same, takođe u ličnim i u društvenim odnosima, upravo kroz sopstveni jezik. U tom smislu, pripovedačev dvojnik je i protagonista koji, pokušavajući da napiše svoje memoare, preispituje mogućnosti (iskrenog) govora i iskazivanja potpune istine. Za njega kao predsednika pokrajinske partije, čiji život se sastoji u potpunom poštovanju pravila i neprestanom igranju (društvenih i političkih) uloga, iskrenost i spoznaja autentičnog sopstva predstavljaju stalni napor neraskidiv od napora u iznalaženju pravih reči. Proces narativizicije kao proces otkrivanja značenja, kao srž razumevanja sebe, ali i sveta, jeste tematska okosnica dela na koju se oslanjaju i njegov politički i ljubavni tematski okvir. Autobiografije, kao izvesnog puta ka duhovnoj samospoznaji, nema bez priče o društvu kom junak pripada, i naročito ne bez priče o jedinoj istini koju je zaista najdublje i najiskrenije osećao – bezuslovnu i nesebičnu ljubav Marije Đoni.

Met Roka, dakle, iako oličenje jedne vlasti i jednog (socijalističkog i kosovskog) društva i njegovog raspada, pre svega je, a to je ono što i naslov romana sugeriše, pojedinac, individua određena ne različitim ulogama koje zauzima u datom društvu i koje mu to društvo pripisuje/propisuje, već onim duboko intimnim i ličnim, nesvodivim na „naš“ ili „vaš“ jezik, na „naše“ ili „njihovo“ vreme. U ljubavnom odnosu oboje, Met Roka i pozorišna glumica Marija Đoni, imaju jedinu šansu da se iskupe za svoje reči koje za sve ostale, pa čak i za ženu Meta Roke i njihov društveno prihvatljiv i obavezan brak, nisu ništa više od napamet naučenih replika.

Ovaj ljubavni odnos, međutim, predstavlja prostor slobode mnogo više za junaka nego za junakinju, čime je kontrast između supruge i ljubavnice, na kom se insistira na koricama izdanja, kao i u samom tekstu, uveliko narušen. U manjoj ili većoj meri, bilo kao domaćica bilo kao glumica, žena ostaje pasivna i podređena svom muškom partneru, iako je kroz viktimizovani lik Zene prisutna implicitna blaga kritika patrijarhata, i iako je u prikazu lika Marije Đoni vidljiva namera za prevazilaženje ovih tipičnih predstava ženskih likova. Individualnost koju treba ostvariti pre svega je, dakle, muška.

Insistiranje na individualnom i intimnom prenosi se i na dominantno zastupljeni postupak doživljajnog govora kojim je svaki lik u romanu sagledan iznutra, makar se pojavljivao kratkotrajno i samo u uspomeni nekog drugog lika, a dijalozi su, shodno ovakvoj zamisli romana, potisnuti kao manje vredan oblik opštenja od ćutanja (u etičkom smislu, u političkom svakako je suprotno). Odnos izgovorenog, neizgovorenog i neizrecivog provlači se kroz ceo roman kao jedna od osnovnih tematsko-motivskih niti koje ga struktuiraju, ali nigde kontrast između izgovorenih reči i onog ko ih izgovara, između značenja kojim se manipuliše u govoru i onog što se zaista misli nije tako oštar kao u dramskoj sceni suđenja na Haškom tribunalu, kada Met Rokamožda po prvi put u javnoj, političkoj ulozi uspeva da pronađe svoje, prave reči i učini nešto sa njima: Imao je da kaže da stvari nisu takve kao što zvuče na sudu, jer oči, kako su mu samo zastrašujuće bile oči, pune krvi kada je citirao oštrice mača. Sud nije mesto na kom se pogled, nečiji izraz lica ili način na koji izgovara odbranjive reči, uzima kao ključ za istinu, kao srž izgovorenih stvari – što u stvarnosti jeste.

Izostanak eksplicitnog imenovanja dve konkretne etničke zajednice, političkih figura, događaja i datuma treba da sugeriše – možda univerzalnost priče nije pogodno reći – stalno isticanu individualnost i lično koje je nesvodivo na javno/političko, koje je iznad njega i koje je ujedno neodvojivo od njega, što je, osim kroz (ljubavnu) priču Meta Roke, ostvareno i kroz uspešne poetske momente kakav je uzvik Usta! koji se u gomili studentskih protestanata spontano preobražava u Ustav! – što ujedno pokazuje autorovo vešto izbegavanje tendencioznog poentiranja.

Tendencioznost je, uostalom, suštinski suprotna datoj zamisli romana, tako da njeno odsustvo predstavlja estetsku koherentnost teksta, jedinstvo njegove tematizacije individualiteta u jednom društveno-političkom okviru i načina na koji je ona ostvarena. Ovo nosi naročitu vrednost imajući u vidu da je reč o tekstu koji govori o kreiranju istorije kao stvarnosti i istorije kao fikcije, i svakako imajući u vidu da roman o najskorijem ratu na prostoru Kosova piše bivši političar.