Sa svakog od njih, autorka guli zaštitne slojeve kojima se obmotavaju dok su u javnosti. Oblikuje prizore koje se događaju iza „paravana“. Prikazuje emocije koje ne želimo da priznamo da imamo: jer, ženama nije dozvoljeno da budu besne; muškarcima nije dozvoljeno da budu ranjivi. U prostoru između korica knjiga Rumene Bužarovske, oni tu dozvolu imaju.
Pišu: Liliputanke
„Toliko sam brzo pročitala zbirku da mi se čini da je to sve jedna priča, bez početka i kraja. Volela bih da sadrži bar hiljadu priča, ali nisam sigurna da bih izdržala toliko – previše besa je u meni kuljalo dok sam čitala. Sjajna knjiga.“
Ovako glasi jedan Goodreads komentar na zbirku Moj muž makedonske spisateljice Rumene Bužarovske. U dve rečenice je dotaknuta njena srž – priče su toliko dobre da ne možete da prestanete da ih čitate, a istovremeno je njihova realnost toliko bolna da jedva čekate da dođete do kraja.
Jer, ova kao ni ostale Bužarovskine knjige nisu od onih koje služe za opuštanje nakon napornog posla. One primoravaju da o njima misliš i nakon zatvorene poslednje strane. A tvoje telo ostavljaju u grču i neprijatnosti.
Zašto bismo ih onda čitali? – prirodno je da se zapitate.
„Svaki muškarac koji živi u iluziji da poznaje žene, treba ovo da pročita“, kaže neko u sledećem komentaru. Ali to je samo jedan od razloga.
Autorka kaže da voli jednostavnost i nepretencioznost i to se u njenim pričama vidi. U ulozi naratora najčešće su žene. Radnja se često odigrava u svega nekoliko sati, što povećava napetost i kao u krimi filmu, tera nas da u neizvesnosti jedva čekamo dalji razvoj događaja.
Ove priče su tužni isečci iz ovdašnje svakodnevice. Ko su likovi u njima?
Otac koji iskaljuje bes na detetu, majka koja teško iskazuje čak i najmanji bunt, dete kome kradu bicikl, ljubomorni muž, ginekolog, političar, učiteljica. Svi uzrasti i profili.
Sa svakog od njih, autorka guli zaštitne slojeve kojima se obmotavaju dok su u javnosti. Oblikuje prizore koje se događaju iza „paravana“. Prikazuje emocije koje ne želimo da priznamo da imamo: jer, ženama nije dozvoljeno da budu besne; muškarcima nije dozvoljeno da budu ranjivi. U prostoru između korica knjiga Rumene Bužarovske, oni tu dozvolu imaju.
Mi dobijamo uvid u to kako se ljudi koje svakodnevno srećemo ponašaju tamo gde retko imamo priliku da ih vidimo – u svojim domovima. Možda i odatle potiče deo neprijatnosti prilikom ćitanja – jer se osećamo kao da kroz neku rupicu, upadamo u nečiji lični prostor i voajerski posmatramo najgore verzije tih ljudi.
Ipak, glavni protagoniste nisu ni žene, ni muževi, ni deca, snaje, svekrve i ostala rodbina, iako je i o svima njima reč.
U ovim kratkim pripovetkama, koje svakom rečenicom sve više skreću prema od početka nagoveštenoj katastrofi, glavnu ulogu ima patrijarhat. Njegove žrtve su ne samo žene, već i muškarci. A zbog svog tog pritiska, često odbacuju ulogu žrtve i postaju tirani.
Mislile smo da vam ostavimo neki isečak iz knjige koji bi vam pokazao deo Rumeninog umeća, ali kao što je neko već rekao: „Rumenine priče se ne seckaju i ne citiraju – njih samo uzmeš da čitaš i čekaš šamar.“
Inside Out – online književna emisija o makedonskoj feminističkoj i kvir književnosti je deo projekta Regionalne mreže za kulturnu raznolikost (READ). #readproject #culturaldiversity READ Facebook page.
Treća sezona emisije Inside Out kao i kritički tekstovi o makedonskoj književnosti nastali su uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj sezone i tekstovapredstavlja odgovornost Pobunjenih čitateljki i Koalicije MARGINI , i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.