„Jesmo li to bili mi” – odrastanje odraslih

Roman „Jesmo li to bili mi”, Luiza Buharova
„Jesmo li to bili mi”, Luiza Buharova
Roman Jesmo li to bili mi pruža kako zaokruženu sliku zamršenih prijateljskih odnosa, tako i celovit doživljaj sazrevanja. Sazrevanje o kome se ovde radi nije u potpunosti u duhu klasičnog obrazovnog romana, već se radi o životnim izazovima u vezi sa produženom adolescencijom savremenih generacija, jer im društvene okolnosti – zarobljenost između tradicionalnih porodičnih ideala generacije svojih roditelja i neprekidne egzistencijalne nesigurnosti u ekonomskom smislu − ne omogućavaju da žive „život odraslih”.

Luiza Buharova, Jesmo li to bili mi (Kontrast, 2020)

Roman Jesmo li to bili mi Luize Buharove sačinjen je od epizoda iz života tri prijatelja – Lucije, Dade i Danijela. Radnja je smeštena u Splitu, a budući da glavni likovi pripadaju generaciji „milenijalaca”, kojoj pripada i sama autorka, može se primetiti medijska tendencija da se epiteti poput „mediteranski” i „generacijski” učine ključnim odrednicama ovog romana. Ono što je za sam tekst, međutim, važnije jeste simbolička veza između Mediterana kao mitologiziranog prostora i generacije čiji mozaični portret ispisuje Buharova.

Naime, društvena i ekonomska nestabilnost u kojoj generacije tridesetogodišnjakinja i tridesetogodišnjaka žive jeste jedna od tema u romanu, koja kao i poetske slike kojima autorka oblikuje Dalmaciju kao senzualni, gotovo mistični prostor – drugim rečima, kao prostor poroznih granica i neprekidnih transformacija ljudi – korespondira s unutrašnjim nemirom i neizvesnošću kao ključnim principom koji povezuje Luciju sa njena dva prijatelja. Ovo važi i na nivou sižea i na nivou poetike – likovi su nestabilni, njihovi odnosi i odluke takođe su nepredvidivi, a tekst to reprodukuje kao zakonitost savremenog života. Iako je konstrukcija romana u osnovi epizodična, roman Jesmo li to bili mi pruža kako zaokruženu sliku zamršenih prijateljskih odnosa, tako i celovit doživljaj sazrevanja. Sazrevanje o kome se ovde radi nije u potpunosti u duhu klasičnog obrazovnog romana, već se radi o životnim izazovima u vezi sa produženom adolescencijom savremenih generacija, jer im društvene okolnosti – zarobljenost između tradicionalnih porodičnih ideala generacije svojih roditelja i neprekidne egzistencijalne nesigurnosti u ekonomskom smislu − ne omogućavaju da žive „život odraslih”. Iako su junakinja i junaci odavno odrasli ljudi, koji se detinjstva sećaju kako bi otkrili neku životnu istinu, svi događaji kojih se likovi prisećaju u obliku flešbekova u funkciji su raskida sa poznom adolescencijom, odnosno sa sopstvenim izneverenim očekivanjima od „odraslog života”. Sadržaj tih sećanja neretko se tiče rata kao porodične i kolektivne, društvene traume, odnosno preklapanja ove dve perspektive.

Osnovni princip strukturiranja priče jeste fragmentisanje, koje, pored umetnički uspelih delova, poseduje i neke slabe tačke. Što se uspelih aspekata tiče, iako je tekst po svojoj formi i obimu ipak prozni oblik na granici između pripovednog venca (zbirke priča koje povezuju isti likovi) i romana, narativni glas je ubedljiv i čvrst. Tome doprinosi stil koji se zasniva na autentičnom, čulnom jeziku i nizovima poetičnih slika, ali se stilska sredstva ne menjaju ni kada se perspektiva promeni, budući da se naporedno smenjuju Lucijina, Dadina i Danijelova vizura.

Ono što je u pojedinim delovima estetski najvredniji deo romana istovremeno je i njegova najveća slabost. Na nivou čitalačkog iskustva, upečatljive minijature bude želju za uplovljavanjem u veću pripovednu konstrukciju, ali to naprosto izostaje. Dalje, fragmentisanost doprinosi tome da, iako su važna pitanja – ugnjetavanje homoseksualaca, ratovi u Jugoslaviji i etnička mržnja – prikazana oneobičeno, odnosno iz neočekivane perspektive (na primer, spontanost i prirodnost sa kojom Dado obaveštava Danijela da je gej, jer se sticajem okolnosti useljavaju u isti stan) – ishodišta do kojih ove problematike u romanu vode ne dopiru dalje od opštih humanističkih usklika da je rat najveća društvena katastrofa, a diskriminacija nedopustiva. Iako su to nedvosmisleno tačne poente, ovakva književna obrada ne donosi ništa originalno niti osobeno u način na koji se date teme poetizuju, što znači da ne obogaćuje ukupan umetnički domet romana.

Ipak, polje na kome roman Jesmo li to bili mi ostvaruje, u okvirima regionalne književne scene, bitne pomake, tiče se upravo načina na koji Luiza Buharova prikazuje proces odrastanja odraslih. Roman se, naime, završava tako što se Lucija, Dado i Danijel, inače Lucijin bivši partner, simbolički otiskuju u nepoznato, jer, posle neprospavane noći, odlaze prema morskoj obali držeći se za ruke. Time autorka na suptilan način povezuje odrastanje i odraslost ne, kao što bismo očekivali, sa sigurnošću i stabilnošću, već suprotno, s rešenošću da se prihvati i ono neizvesno i nepoznato. Na taj način Buharova praktično izvrće matricu razvojnog romana naopačke.

Stoga posebnu vrednost ima činjenica da se takva, gotovo neprimetna subverzija odvija u još jednom sloju teksta. U obrazovnim žanrovima istorijski je dominantna tendencija stradanja i kažnjavanja junakinje zbog njene želje za intelektualnom, seksualnom, ekonomskom slobodom, i tome slično. No, rezultat Lucijinog sazrevanja nije marginalizacija ili nemogućnost uklapanja u društvo. Naprotiv, glavna junakinja, za koju autorska instanca u tekstu ima mnogo razumevanja i naklonosti, vraća se svojoj autentičnosti. U susretu s razbijenim iluzijama, ona zaključuje:

Znaš, od svih tih paralelnih, manje-više kratkotrajnih poslova, zaboravila sam kako je to imati misli, neke sasvim svoje, neizazvane zadatkom, rasporedom ili rokom. Sad ću uživati u tome da ih imam, slušati ih sve dok se ne sjetim što sam htjela prije nego sam sva postala samo preživljavanje.

Takođe, ne manje važan aspekat izokretanja tradicionalnih mesta obrazovnog romana jeste i u tome što je Dalibor-Dado jedini od tri prijatelja koji uspeva da ostvari skladan ljubavni odnos. Neretko, baš poput ženskih likova, i homoseksualni junaci i junakinje bivaju u izvesnom smislu kažnjeni zbog svog odstupanja od društvenih konvencija, te uglavnom završavaju poraženi ili tako što strada jedan od likova homoseksualnog para. Međutim, ovde to nije slučaj.

Primetno je da autorka sve, ali posebno likove Dade i Lucije, oblikuje s empatijom i specifičnim senzibilitetom, zbog čega tekst poseduje toplinu, prirodnost i ubedljivost.

No, iako je Luiza Buharova pronašla književna sredstva da stvara, za okvire regionalne književne scene, relativno nove tipove junakinja i junaka, nepretenciozni ton teksta, karakterističan za formu kratke priče koja leži u osnovi ovog romana, kao da proizlazi iz nedostatka literarnih ambicija u tekstu. Pored činjenice da se sa zadovoljstvom može pročitati u dahu, roman Jesmo li to bili mi istovremeno, uprkos brojnim uspešnim segmentima, ostavlja utisak nepotpuno realizovane umetničke vizije.

Jelena Lalatović