Ima li književne kritike na studijama književnosti?

Kada sam se u maju/junu 2019. godine prijavljivala za pohađanje radionice „Književna kritika u medijima“, vodila sam se velikom radoznalošću i željom da stupim u teorijsko područje i polje prakse koja su mi do tog trenutka bila gotovo potpuno nepoznata i nedovoljno jasna. Kao doktorantkinja na beogradskom Filološkom fakultetu sa relativno širokim opsegom znanja o književnoj teoriji i istoriji, smatrala sam svojim nedostatkom to što se ni nakon osam uspešnih godina studiranja književnosti ne osećam spremno da napišem književnu kritiku, uprkos tome što imam želju da to učinim. Nespremnost je poticala iz nekoliko izvora: pored toga što nisam dovoljno podrobno poznavala logiku medija, pa samim tim ni mesto književne kritike u tom kontekstu, maglovita i nepristupačna bila mi je i sama ideja pisanja kritičkih osvrta na književne tekstove koji se objavljuju danas. Nesumnjivo najveći problem imala sam sa momentom procene, kao i njene sažete artikulacije, za koje sam odavno naučila da su sine qua non književne kritike.

To me je podstaklo da se, tokom i nakon radionice koja mi je znatno pomogla u lociranju i rešavanju profesionalnih dilema i sticanju novih saznanja i veština, zapitam jesam li i do koje mere bila usamljena u svojim inicijalnim utiscima i pretpostavkama; do koje mere je moja nesigurnost lična i individualna stvar, a da li je i kako u vezi sa dostupnim formalnim obrazovanjem; kako moje koleginice i kolege razmišljaju o teoriji i praksi književne kritike… Upravo iz te zapitanosti proistekao je anonimni mini-upitnik „Književna kritika u formalnom obrazovanju“ koji sam osmislila i distribuirala na internetu – dakle, bez ikakvih pretenzija na temeljno i naučno zasnovano anketiranje, vođena željom da barem na takav, ne sasvim formalan način steknem uvid u moguće odgovore na pitanja koja su se ispostavila važnim ne samo za mene lično već i u kontekstu čitave radionice i nakon razgovora sa njenim ostalim polaznicima.

Upitnik je popunilo četrdeset troje diplomiranih studenata opšte, komparativne i nacionalne književnosti u Srbiji, budući da su oni i činili neophodnu ciljnu grupu. Većina ispitanika, tj. njih trideset četvoro, rođeni su u periodu od 1987. do 1997. godine (devetoro su stariji, a gornja granica je, kako se ispostavilo, 1968. godina). Isti procenat je na snazi i kada je reč o nastavku obrazovanja, odnosno profesionalnom angažmanu u oblasti književnosti – oko dve trećine ispitanika i dalje su aktivni i prisutni u ovoj sferi, tj. nisu odustali od bavljenja književnošću nakon diplomiranja, te shodno tome imaju kontinuitet u sagledavanju fenomena koji je u središtu ankete. Velika većina njih diplomirala je na katedrama za opštu/komparativnu i srpsku sa opštom/komparativnom književnošću, a tek nešto manje od 10% na katedri za srpsku književnost. Gotovo svi su to učinili na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (95,2%), a samo dvoje ispitanika u Novom Sadu.

Kada je reč o praćenju aktuelne književne produkcije i kritike u Srbiji, kako tokom studija književnosti tako i u trenutku anketiranja, ispitanici se mahom grupišu oko srednjih vrednosti. Jedan od potencijalno najzanimljivijih uvida pružaju četiri komplementarno postavljena pitanja. Sa jedne strane, odgovarajući na pitanje: „Da li ste tokom studija imali obavezne kurseve, predavanja ili istraživanja vezana za prirodu, teoriju i istoriju književne kritike, i ukoliko jeste, u kojoj meri je taj deo obrazovanja bio zastupljen i značajan u kurikulumima?“, ispitanici daju najraznovrsnije ocene, tj. odgovori su raspoređeni na svim vrednostima osim na najvišoj, sa tendencijom ka oceni 4 (da, u velikoj meri). Za razliku od toga, reakcija na pitanje: „Da li ste tokom studija imali obavezne kurseve, predavanja ili istraživanja vezana za samostalno pisanje i praksu književne kritike, i ukoliko jeste, u kojoj meri je taj deo obrazovanja bio zastupljen i značajan u kurikulumima?“ manje-više je dijametralno suprotna – iako je zastupljena i srednja od mogućih pet ocena, najfrekventnije su dve najmanje („ne, uopšte“ i „da, ali u vrlo maloj meri“).

Sa druge strane, treće pitanje u istom nizu tiče se lične procene ispitanika o načelnom značaju književne kritike za obrazovanje u oblasti književnosti. Odgovori su gotovo nepodeljeno skoncentrisani na gornjim vrednostima (više od 75% ispitanika smatra da je značaj vrlo velik ili ogroman). Slična statistika uočava se i u slučaju četvrtog pitanja: „Kako vi lično procenjujete značaj književne kritike za rad i profesionalna dostignuća u oblasti književnosti, nakon završenih studija?“. Skoro 80% ispitanika smatra da književna kritika treba da bude neizostavan deo obrazovanja u oblasti književnosti, ali prethodna statistika ukazuje na to da to očekivanje nije ispunjeno u dovoljnoj meri. Na osnovu rezultata ankete, stiče se utisak da „praksa kaska za teorijom“, barem u (naknadnoj) percepciji i prema subjektivnoj proceni nekadašnjih i aktuelnih studenata književnosti, te da je obučavanje u domenu književne kritike mahom posredno. Odgovori na sledeće pitanje u nizu, koje je takođe u vezi sa do sad navednim: „Da li smatrate da su vas studije književnosti, posredno ili neposredno, obučile i pripremile za pisanje književne kritike nakon diplomiranja?“, gotovo u potpunosti grupišu se oko srednjih vrednosti, ali u slučaju sledećeg: „Da li smatrate da su vas studije književnosti, posredno ili neposredno, obučile i pripremile za kritičko čitanje književne kritike nakon diplomiranja?“, većina odgovora (preko 60%) je pozitivna. Čini se da oni samo potvrđuju prethodno stečen uvid o kaskanju prakse za teorijom pri bavljenju književnom kritikom u kontekstu formalnog obrazovanja, čime taj uvid postaje jedan od najvažnijih aspekata i rezultata ovog mini-istraživanja.

Na obavezno, sažeto pitanje, koje je zahtevalo podjednako sažet i konkretan odgovor – „Kada razmišljate o književnoj kritici, koja je vaša prva asocijacija?“ – odgovori su vrlo raznovrsni, a jedan od učestalijih glasi: Jovan Skerlić (1877–1914) i/ili Bogdan Popović (1864–1944). Stiče se utisak da se sa književnom kritikom u načelu acocijativno povezuje ideja o autoritetu u književnom polju, ali onom davno utvrđenom, budući da je od najplodnijeg perioda ovih kritičara prošlo više od čitavog veka (štaviše, jedan odgovor glasi samo „autoritet“, a jedan upravo „izgubljen autoritet u književnom polju“). Pored toga, u još većoj meri ova reč u svest ispitanika priziva i periodiku i medije. U svojim odgovorima na pitanje koje konkretno portale, časopise, medije posvećene književnoj kritici prate, ispitanici su favorizovali internet portale (Booksa, Komuna Links, Glif, Bookvica, Beton su najfrekventniji među njima), što ukazuje na izmenjenu dinamiku književnog polja kojoj je doprinela ekspanzija interneta i društvenih mreža – budući da su urednici ovih portala načelno aktivni i na njima, tekstovi postaju dostupniji i vidljiviji potencijalnoj čitalačkoj publici, koja, sudeći po ovoj anketi, pored portala, nema naviku da redovno prati kritičke oglede u bilo kojim medijima osim štampanih. Kada je reč o periodici, izdvajaju se dodaci dnevnih novina Danas i Politika, kao i nedeljnik Vreme, ali i književni časopis Polja.

Zanimljiva je, međutim, i donekle neusklađena sa ostatkom istraživanja, statistika vezana za odgovor na pitanje: „Mislite li da bi književnost mogla da postoji i bude važna u društvu kad ne bi bilo književne kritike?“. Ukoliko izuzmemo manji, ali i dalje nezanemarljiv deo onih koji su odgovorili „nisam razmišljao/la o tome“ (16,3%), nešto više od čak polovine preostalih ispitanika odgovorilo je „ne“ (42,2%), a ostatak (39,5%) „da“. Gotovo potpuna ujednačenost odgovora iznenađuje zato što je u neskladu sa značajem koji se inače pridaje književnoj kritici u ličnoj proceni ispitanika, bilo da je reč o formalnom obrazovanju ili profesionalnom angažmanu u domenu književnosti.

Za sada je verovatno bolje da ovaj problem ostane otvoren i nerazrešen – na osnovu ovog neobimnog i neformalnog istraživanja nije sasvim uputno iznositi čvrste hipoteze, a kamoli zaključke. Ipak, u isto vreme se čini i da ovakva evaluacija i dalje može biti korisna i indikativna, budući da se u njoj pojavljuje određen broj konstanti i statističkih pravila koja mogu ukazati na dominantnu percepciju trenutnog života književne kritike i privilegovanje mesta na kojima se on odvija i plasira u javnost, barem iz perspektive mladih diplomiranih studenata književnosti u Srbiji. Budući da su u opcionalnim esejističkim odgovorima neki od njih naglasili da im pisanje književne kritike pomaže i u sticanju samopouzdanja, i kao dobar način da svoje profesionalne kompetencije iznesu u javnost i uđu u arenu javnog sučeljavanja, ova anketa takođe može biti i ohrabrujuća i dragocena za sve koleginice i kolege koji se, poput mene do pre nekoliko meseci, osećaju nedovoljno spremno i sigurno u pokušaju da pišu i objavljuju književnu kritiku, naročito ukoliko se u isto vreme osećaju i usamljeno u toj situaciji. U njoj su se takođe ocrtali i neki potencijali formalnog obrazovanja koji u tom pogledu mogu biti podsticajni, a koji možda još uvek nisu iskorišćeni u dovoljnoj meri.