Gejtsova mašta može svašta

http://hejmagazin.rs

 

Na svakoj stranici ovog dnevnika može da se oseti jasan dah Toma Gejtsa i njegove okoline, zato što je perspektiva pripovedanja jednostrana. Sve što znamo o bilo kome, rekao nam je Tom Gejts. Svaku osobu koju smo videli, nacrtao nam je Tom Gejts. Svaki događaj koji smo propratili, pripovedao nam je Tom Gejts. U tom smislu, ova knjiga pripada romanu toka svesti, ali na Gejtsov način.

Liz Pišon, Moj savršeni svet – Tom Gejts (Laguna, 2016) i Izvanredni izgovori i druge dobre stvari – Tom Gejts (Laguna, 2017)

Moguće je da je svako od nas u nekom momentu počinjao ili bar pomišljao da piše dnevnik kako bi sačuvao svoj život od rasipanja unutar vrtoglave svakodnevice. Neko je ostajao dosledan u tome sumirajući svoju životnu istoriju na papiru, dok je neko drugi imao svoje drugačije, alternativne načine da valjano proprati one najznačajnije događaje iz svog života. Mnogi su svoje intimne zabeleške vrlo vešto skrivali, dok su ih  drugi nemilice bacali ili spaljivali. Mada teško da je ičija životna istorija ostala toliko duboko skrivena da bar na neki način, u datom momentu nije uspela da odleti u polje javnosti.

Kada je u pitanju dečija književnost, situacija je dosta drugačija. Poput engleskih romantičara, duboko verujem u uzor koji odrastao čovek treba da pronađe u detetu, kao što je britanska spisateljica Liz Pišon to učinila stvorivši lik sveznajućeg pripovedača i glavnog protagoniste Toma Gejtsa. Serijal o Tomu Gejtsu sadrži jedanaest ilustrovanih dnevnika, od kojih su kod nas prevedeni prvi i drugi deo: Moj savršen svet i Izvanredni izgovori i druge dobre stvari. Oba dela strukturalno čine svojevrsni interdisciplinarni kolaž, te baš zbog te činjenice, svoje čitaoce mogu pronaći u svakoj starosnoj grupi. Jedinstvo vizuelnog identiteta, spisateljske veštine oslikane u odabiru sadržaja i njemu primerenog stila, kao i grafičkog izgleda ilustrovanog dnevnika, predstavlja najveću vrednost ovih dela Liz Pišon.

Na pitanje ko je zapravo Tom Gejts, nije tako lako dati tačan odgovor. Tom Gejts je vrlo specifičan i razuzdan desetogodišnji dečak, iz čijih ilustrovanih dnevnika implicitno saznajemo da njegovu pažnju ne može mnogo toga da zadrži, jer je hiperaktivan. Gejtsovi dani su ispunjeni avanturama i nestašlucima, pa je u tom smislu, on vrlo sličan svom dosta starijem prethodniku, Tomu Sojeru. Naš beskrajno duhoviti junak baš kao i Riko, koji dolazi iz literarnog sveta Andreasa Štajnhefela Riko, Oskar i tajanstvene senke, poseduje detektivski dar, jak osećaj za pravdu i kritički stav prema svetu. To je ujedno i primarni uzrok njihovog nepripadanja u društvu. Oni nisu prihvaćeni od strane okoline na konvencionalan način, o čemu svedoči i nedostatak razumevanja za njih od strane najbliže okoline. Još jedna sličnost koja dolazi do izražaja jeste da obojica imaju dva verna prijatelja sa kojima uspevaju da pobede stvarni svet pomoću mašte i bezgranično velike znatiželje. Dok je Riko, kako za sebe voli da kaže, niskonadaren, Tom je hiperaktivan i nezaustavljiv. Riko piše dnevnik kao obavezni domaći zadatak, dok Tom to radi iz neutažive potrebe koja ga neprekidno motiviše da izrazi sebe. Vrlo detaljno i revnosno beleži  sve što mu se događa, a posebno voli da crta smešne karikaturalne prikaze osoba iz svog bliskog okruženja. Postupci kojima uspeva da dočara svoju stvarnost su razni i kreću se od literarnih veština, preko crtačkog talenta, grafičkog prikaza slova i veličine fonta. Svaki aspekt knjige je toliko dobro uvezan, da sve učestvuje u dočaravanju Gejtsovog sveta. Pa tako, ako je neko nešto rekao drhtavim glasom, Tom će to jednostavno napisati drhtavim rukopisom. Ako je neko bio vidno uzrujan i bučan, pored znakova interpunkcije, takva vrsta osećanja biće istaknuta velikim slovima. Na svakoj stranici ovog dnevnika može da se oseti jasan dah Toma Gejtsa i njegove okoline, zato što je perspektiva pripovedanja jednostrana. Sve što znamo o bilo kome, rekao nam je Tom Gejts. Svaku osobu koju smo videli, nacrtao nam je Tom Gejts. Svaki događaj koji smo propratili, pripovedao nam je Tom Gejts. U tom smislu, ova knjiga pripada romanu toka svesti, ali na Gejtsov način.

Liz Pišon nije slučajno napravila ilustrovani literarni kolaž o Tom Gejtsu, o čemu svedoči i njena biografija. Ona je studirala grafički dizajn i radila je u muzičkoj industriji. Tako je svoja iskustva prenela u Moj savršeni svet i Izvanredni izgovori i druge dobre stvari. Naime, Tom je dečak koji voli da crta, pa to i čini u samoj knjizi. Isto tako voli da svira i već ima bend Zombi psi, a najviše na svetu uživa da čita Rok časopis. Dakle, u određenom ključu, ovaj mali dečak je renesansna ličnost Šilerovog tipa i primer svima nama: i odraslima, i onima koji to tek planiraju da budu. Iako nije uvek dobro dete koje poštuje sva pravila i propise, i vrlo često izlazi van zadatih okvira, njegova „nedela“ su uvek kažnjena. Jasno se postavlja granica između slobode koja je kreativna i stvaralačka, i potencijalne anarhije koja pretenduje da ugrožava druge. Dakle, pored gromoglasnog smeha, čitaoci u ovim dnevnicima mogu da očekuju i didaktički segment. Serijal o Tom Gejtsu ne podrazumeva samo momenat zabave i smeha, već ima i jasno izražen vaspitni karakter. Odnos odraslih prema deci je oslikan kao vrlo podsticajan i jako važan. Otac odlazi sa svojim sinom na rok koncert, roditelji podržavaju dečije hobije, sveprisutni su u njihovim životima, osluškuju njihove želje, prisustvuju na dečijim priredbama i uvek podržavaju njihove kreativne procese. Sa druge strane, kada deca pređu granicu dozvoljenog i krenu da emotivno ucenjuju roditelje, kazna predstavlja nemogućnost bavljenja stvarima koje vole. Na taj način, Liz Pišon svojim čitaocima ilustruje da se dete od malena uči da svaki postupak sa sobom nosi odgovornost i moguće posledice, kao i da od tog pravila nisu izuzeti ni odrasli, ni deca.

U tom smislu, možemo postaviti pitanje− Da li je Liz Pišon napisala utopijsku dnevničku hroniku i u kojoj meri ovakva dela mogu biti primenjiva u našoj svakodnevnici, kao i na koji način korespondiraju sa stvarnošću koju živimo i u kojoj odrastamo? Zato, ako se uzme u obzir i kriterijum istinitosti i komuniciranja sa realnim životom, dolazimo na sklisko, kritičko tlo čime se autorkina primarna namera demistifikuje, a ceo narativni kolaž ogoljava. Tada shvatamo da ovo nije zaista dnevnik Toma Gejtsa, već jako vešta iskrojena stvarnost Liz Pišon. U tom ključu, posle smeha i velike čitalačke razgaljenosti, dolazi momenat razočaranja i distopije. Neminovno se pitamo kako bi zaista izgledao život jednog hiperaktivnog dečaka, koji dolazi iz niže srednje klase, koji neprekidno zaboravlja da uradi domaći, nema mnogo uspeha u školi i ima jednog prijatelja? Liz Pišon je dala inspirativan i jedan od mogućih odgovora na ova jako važna pitanja. Ono što ostaje na nama jeste da pokušamo da fikcionalni svet Toma Gejtsa prenesemo i na polje stvarnosti svojim svakodnevnim angažovanjem, kao i da društvo u kom živimo učinimo senzibilisanim za sve različito nadarene ljude.