Devojčice koje su odrasle

piergiorgio_branzi_photography_07
Piergiorgio Branzi

Čini se da je pompa oko interesovanja za identitet autorke bacila senku na ovo genijalno delo savremene književnosti o genijalnom prijateljstvu i sudbinama koje se prepliću.

Lidija Stojisavljević

Elena Ferante Moja genijalna prijateljica (Booka 2016)


Moja genijalna prijateljica predstavlja prvi deo „napuljske tetralogije” javnosti nepoznate autorke savremene književnosti Elene Ferante. Radnja ovog romana smeštena je u siromašnom predgrađu Napulja druge polovine XX veka. Priča o odrastanju dveju devojčica predstavljena je iz ugla odrasle, zrele žene. Pripovedačica u prvom licu retrospektvino priča o svom odrastanju i prijateljstvu sa Lilom. Pošto je pripovedačica u prvom licu, ona nije sveznajuća, pa samim tim i nije sasvim pouzdana i objektivna, jer nama je predstavljena samo njena strana priče. Već u samom uvodu se nagoveštava prikrivanje tragova, što se može povezati sa autorkinim načinom postojanja u svetu književnosti (bez tragova, bez javnog istupanja, pod velom anonimnosti).

Lila i Elena, iako dve najbolje prijateljice još od detinjstva, mogle bi se okarakterisati kao antipodi. Zašto? Zato što je Lila aktivna, glasna i preduzimljiva, a Elena pasivna, tiha i povučena. Lila je glasna i karakteriše je osobina apsolutne odlučnosti. Svaka zabrana pred njom gubi svoju doslednost. Sama Elena se tome na neki način divila, čak toliko da u jednom trenutku iznosi svoju opservaciju: „Svaka njena neposlušnost završavala se divljenjem koje je oduzimalo dah.” Lila je prava mala buntovnica koju Elena želi da sledi i u njoj vidi neku vrstu uzora. Ipak, njih dve imaju dosta toga zajedničkog. Dosta toga zajedničkog što će se kroz odrastanje i usled životnih uslova promeniti.

Šta im je zajedničko, a šta nije?

U ranom detinjstvu ove dve devojčice, iako različitih temperamenata, imaju zajedničke snove i maštanja i slične životne uslove. Obe žele da imaju formalno obrazovanje i bivaju dobri đaci, vole da čitaju i žele da se obogate pišući koautorski roman. Kako vreme odmiče, Elena i Lila postaju sve udaljenije, počev od toga da se jedna izborila da nastavi školovanje uprkos teškim egzistencijalnim uslovima, a druga je bila osuđena da radi u porodičnoj radnji. Siromašna periferija Napulja nameće odricanje od školovanja. Koliko god bile iste ili različite, u njihovom odnosu se oseća konstantno prisustvo prećutnog takmičenja još od ranog detinjstva i igranja sa lutkama pa do odraslog doba. U njihovom odnosu konstantno je prisutna ljubomora. Nekada je čak i vrlo otvorena.

Šta im je nesumnjivo zajedničko?

Jedna od perspektiva iz kojih možemo čitati ovaj roman jeste feministička i to pre svega ona iz ugla liberalnog feminizma koji podrazumeva rodnu ravnopravnost postepenom socijalnom reformom. Liberalne feministkinje su se borile protiv rodnih razlika, insistirajući na tome da su žene i muškarci suštinski jednaki i da imaju jednaka prava na napredovanje u vidu obrazovanja, karijere i radne sposobnosti. Ove dve devojčice, a kasnije devojke i žene jesu predstavnice ove borbe. U sredini u kojoj vlada patrijarhat jedna uspeva da istraje u svom formalnom obrazovanju, a druga ima ideju, san, da postane dizajner cipela i da otvori fabriku obuće sa svojim bratom. Jedna od osnovnih pretpostavki liberalnog feminizma jeste da reforma društvenih vrednosti koja kao temelj ima reformisani pravni sistem koji svakoj ženi omogućava lični uspeh. Iako bi se za jednu junakinju moglo reći da je aktivna, a za drugu da je pasivna, ipak obe na neki način uspevaju da istraju u svojim zamislima. Čak i to što jedna od njih radi kod svog oca u obućarskoj radnji, može se tumačiti kao rušenje tradicionalnih patrijarhalnih načela u vidu podele na „muške” i „ženske” poslove. Lila se odupire i tome da se uda za čoveka koga su njeni roditelji odredili. Uspeva da istraje u odluci da se uda za koga ona želi. S druge strane, Elena svojevoljno ulazi u vezu sa Antonijom Kapučom i želi da ima seksualne odnose pre braka, dok Lila, naizgled slobodnija, ipak želi da ima seksualne odnose tek pošto se venča.

Ovo nije samo roman o odnosu dveju prijateljica. Ovo je istovremeno i porodični i društveni i ljubavni roman i roman jednog vremena. Porodični je zato što govori o odnosima, životu ili preživljavanju unutar višečlanih porodica u predgrađu Napulja. Društvene teme su prisutne kroz klasne razlike između bogatih i siromašnih porodica. Pored toga, pratimo i ljubavne priče od prvih simpatija do prosidbe i udaje, kojom se i završava prvi deo ove tetralogije. Venčanje kao granica između detinjstva i sazrevanja. U ovom romanu su dotaknute i mnoge druge teme kao što su brutalno nasilje koje je manje-više predstavljalo svakodnevicu (što se opet može dovesti u vezu sa patrijarhatom i feminističkim ukazivanjem na rodnu neravnopravnost), pa i komunizam, fašizam, nacizam.

Sve do samog kraja romana stiče se utisak da je Lila Elenina genijalna prijateljica dok nam Lila svojom izjavom ne kaže obrnuto. Zapravo se možda pravi odgovor krije u tome da su njih dve jedna drugoj genijalne prijateljice i da je njihovo prijateljstvo kao takvo genijalno. Ovoj pretpostavci naročito doprinosi činjenica da je pripovedačica Elena i da njihov odnos posmatramo upravo sa njene tačke gledišta. Mi ne znamo pouzdano kako Lila gleda na svoje prijateljstvo sa Elenom. Sama se onda nameću pitanja da li bi možda i Lila želela da je kao Elena? Da li ona zaista jeste takva kakvom je Elena vidi i predstavlja? Istina kakvu nam Elena predstavlja ne mora nužno značiti da je objektivna. To je njena istina, ali možda ne i Lilina istina i to treba imati u vidu.

Čini se da je pompa oko interesovanja za identitet autorke bacila senku na ovo genijalno delo savremene književnosti o prijateljstvu i sudbinama koje se prepliću. Postojanje Elene Ferante na književnoj sceni je kao homersko pitanje savremenog doba. Ne znamo zasigurno da li je u pitanju muškarac, žena ili grupa autora. Možda je to autorkin umetnički nastup, a možda jednostavno smatra da je posao pisca kao i svaki drugi i da autor književnog dela ne mora nužno da bude i javna ličnost, jer i šalterski službenik, bankar ili lekar uspešno obavljaju svoj posao, pa ne istupaju javno zbog toga.