Detinjstvo kao polazna i završna tačka

weheartit.com

Andrea Popov Miletić, Pioniri maleni, mi smo morska trava (Treći trg 2019)

Andrea Popov Miletić je autorka iz Novog Sada koja je 2013. godine objavila zbirku priča Bezazlene crtice. Ove godine, objavljuje knjigu Pioniri maleni, mi smo morska trava i za spomenuto delo je nagrađena na konkursu za prozu Trećeg Trga.

U pitanju je lirski, a ujedno i fragmentarni roman. Njegova struktura i sadržaj podsećaju na kaleidoskop, pa fragmentarne slike predstavljaju raznobojna stakla koja se međusobno prepliću prilikom rotiranja, odnosno u ovom slučaju okretanja stranica. Iako je pripovedanje nelinearno, te događaji nisu ispripovedani hronološki, oni su pak asocijativno povezani u celinu.

Nemogućnost prepričavanja radnje je ono što ovaj rukopis čini specifičnim. U njemu kao da su nasumičnim redosledom poređani različiti vremenski periodi i prostori. Samim tim, u jednom momentu oni koji čitaju imaju uvid u detinjstvo, pa ubrzo zatim u devojaštvo, pa opet kada nimalo ne očekuju, autorka radnju vraća nazad u detinjstvo. Osim preplitanja perpspektive infantilne i odrasle žene, konstantno je prisutna neizvesnost da li je reč o mediteranskim predelima, ili o Dunavu. Autorka ovakvim postupkom uspeva da prikaže svaku vrstu sećanja u psihološko uverljivom obliku. Da li se iko hronološki seća mirisa, pesama i ukusa sa kojima se susreo u detinjstvu? Navedeno objašnjava zašto se autorka opredelila za ovakav sadržaj romana, koji možda isprva deluje kao isprazna stilska vežba, a zapravo ističe fragmentarnost sećanja i nemogućnost ponovnog sklapanja uspomena u savršenu celinu. Ovim postupkom, ona je uspela da predoči metamorfozu ranih uspomena, koje na kraju ostaju samo blede siluete koje se međusobno prepliću.

Uprkos tome što ovo delo spada u proznu književnu vrstu, podseća i na zbirku poezije. Ovo je postignuto pomenutom fragmentarnošću, kao i autorkinim stilom pisanja. Tako se prilikom čitanja nailazi na mnoštvo metafora, sinestezija, čestih ponavljanja reči, sintagmi, ili pak čitavih rečenica. Navedeno se ogleda i u lakoj čitljivosti, kao i u nevelikom obimu romana. Poglavlja, u ovom slučaju, zamenjuju poetski pejzaži.

Pripovedanje u drugom licu čini delo zanimljivim, jer ima gotovo hipnotišuću funkciju. Konstantno ponavljajući ličnu zamenicu „ti“, autorka uspeva da teleportuje čitaoca i čitateljku u mediteranske predele, u detinjstvo. Ona odlučuje da prezent govori o prošlosti, što sećanje čini još uverljivijim. Iako je svako sećanje uverljivo opisano, Andrea Popov Miletić se distancirala od same radnje, ne samo tako što se opredelila za drugo lice, već i tako što se većinom opredelila za uspomene koje su univerzalne. Autorka se ne obraća samoj sebi, već svakom detetu koje se krije duboko u onima koji drže njenu knjigu u rukama.

Sam naslov Pioniri maleni, mi smo morska trava, evocira na pesmu iz perioda Jugoslavije, ali sa odstupanjem od prave verzije stihova. Ovo odstupanje bi moglo da se objasni činjenicom da  deca imaju tendenciju da pogrešno razumeju pesme. S druge strane, ovakav zanimljiv odabir sličnih reči („morska trava“ – „vojska prava“) u potpunosti odslikava sadržaj dela, a moglo bi se reći da je u njemu sadržana čitava njegova suština. Ovim naslovom – stihom, autorka već naglašava povratak u detinjstvo, bilo ono lično, ili svačije. Ono što im je svakako zajedničko je nostalgija i pesma.

Roman je priča o odrastanju, o potrazi za najdubljim sećanjima koje čoveka čine onim što jeste. Satkan je od sitnih minijatura, prepun mirisa, boja i zvukova. U bakinom špajzu, čitalac se susreće sa tapetama, miljeima i figuricama. Na plaži se susreće sa maslinama, galebovima, slanim pramenom kose u ustima. A u detinjstvu nailazi na mirise kolačića, oho lepka, vaspitačicinog karmina i pez bombona. U pozadini ovih rečenica pevuši prigušeno Dženis Džoplin, Nina Simon, ili Ejmi Vajnhaus. Ovim postupkom konstantnog buđenja nekih od čula, izbegnuta je monotonija u opisivanju.

Na prvoj stranici romana nalaze se stihovi „Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava“, dok se na poslednjoj stranici nalaze pogrešno ispevani, kao i u samom naslovu. Iako postoji razlika u izvesnim rečima, melodija koja se javlja u podsvesti čitaoca je jednaka. Na kraju se detinje pevušenje postepeno utišava, i čitalac nailazi na poslednju tačku u romanu. Ujedno se kroz rupicu naduvanog čamca, sa prve stranice romana, na poslednjoj, ispušta tatin dah. Navedeno ponovo dovodi do zaključka o kaleidoskopskoj strukturi romana, gde se na kraju sve ukršta u jednoj tački, a sve od nje i počinje.