Čvorljivi roman

@wikimedia commons

Draško Sikimić, Čvor na omči (Lom, 2019)

Draško Sikimić napisao je tri zbirke poezije koje su kod nas objavljene u izdavačkoj kući Lom: Smotuljci (2016), Ogrebotine (2017), Moje kosti ujedaju (2018), a ove godine je kod istog izdavača objavljen i njegov prvi roman, Čvor na omči (2019).

Prepoznatljivost njegove poezije je u sažetosti iskaza sa izrazitom misaonom gustinom i finiša koji je često suprotan od onoga na šta nas je pesma navodila. Zbog tri zbirke poezije u kojima je pokazao da je jezikom dobro ovladao, od romana prvenca se očekivalo da barem na tom polju potvrdi autorovu autentičnost, ali to se nažalost nije desilo.

Rečenice su uglavnom kratke ali prazne, ne uspevaju da iznesu ideju ni na nivou pasusa ni na nivou poglavlja. Sve teme su ovlaš spomenute kroz usta ciničnog pripovedača i ujedno glavnog junaka, te ostale da vise u vazduhu kao i omča kojom autor refrenično završava svako poglavlje romana. Šta god da se pomene: banalnost rata, tranzicijska sadašnjost, generacijska izgubljenost, egzistencijalna zapitanost – nije uspevalo da se razvije, kao da je vrlo brzo došlo do zamaranja od same ideje, i uvek je završavano nadmenim poentiranjem glavnog junaka nakon čega bi svaka diskusija prestajala, iako su ova „poentiranja” zapravo standardna opšta mesta. Čak ako bismo ovu površnost pripisali pripovedaču i njegovoj nemogućnosti da bogatije korespondira sa svetom zbog svoje malodušnosti, ostaje onda zapitanost zašto je pisac uopšte odlučio da otvori vrlo ozbiljna pitanja u svom delu ako glavni junak ne ume da ponudi nikakva dublja promišljanja u vezi sa tim i da sve na kraju ostane samo na nivou verbalnih klišea? Kome takvi paušalni dijalozi služe ako ne služe ni samim junacima? U slučaju da je ideja bila prikazati kako izgleda apatija, glavni junak je tu ostao uskraćen za doslednu i višedimenzionalnu motivaciju svoje nemotivisanosti.

Složena stanja glavnog junaka nevešto su poturena kroz oniričko iskustvo i epizode fantazmagoričnosti. Suicidalnost junaka je data na vrlo trivijalan i neautentičan način. Kako je poznato da je depresija kompleksna bolest, te su ovakvi prikazi ne samo umetnički neuspeli već i potencijalno opasni, pa čak uvredljivi i obeshrabrujući za osobe sa ovom psihičkom bolešću. Ostaje kriptično i zašto se autor odlučio da glavni junak bude osoba sa invaliditetom, jer se u tekstu tema iskustva života ove višestruko marginalizovane grupe detaljnije ne razrađuje.

U romanu je siromašan i nedovoljno razvijen stil, jednodimenzionalna i nerazvijena karakterizacija junakinja i junaka, nerazvijene i neproblematizovane teze koje zbog svoje slabosti ne mogu da budu noseće teme romana. Ali ono što je dosledna nit teksta, kroz prolog i četiri poglavlja, jeste mizoginija – čvor i omča ovog romana.

Roman počinje pokušajem umnožavanja pripovednih nivoa – u prologu nam nepoznati narator opisuje samoubistvo vešanjem neimenovanog muškarca koji je pre toga saznao da njegova  bivša žena očekuje bebu sa novim mužem. Odmah potom, u prvom poglavlju, upoznajemo tu bebu, sad već poodraslog  momka, Vuka, koji preuzima pripovedačku ulogu, i obitava u svetu vrlo živih košmara i prilično atrofiranog života. S obzirom da se sa Vukom prvi  put srećemo dok on čeka na amputaciju šake, moglo bi nas zavarati da je njegov životni elan nestao u trenutku  kada je izgubio svoj ekstremitet, ali kasnije saznajemo da je on oduvek bio nedovoljno investiran u sopstveni život.

Misli o samoubistvu vešanjem postojala su odavno i stopirala su se samo na trenutak, tokom njegovog boravka u  bolnici. To je  povezano i sa opsednutošću prema jednoj medicinskoj sestri. Ili čak i dosta kasnije, opsesijom prema jednoj maloletnoj devojci. Takođe, profesionalna neambicioznost  koja se očitava neželjenim radom u kafiću pre gubitka šake i omrznutim  radom na internet portalu nakon gubitka šake, govore dosta o letargičnosti glavnog junaka. On, dakle, ide kroz život i mudruje svima, objašnjavajući moralnost, ali ne znamo šta mu daje legitimitet za to, pošto ne poseduje raznolika životna iskustva koja je uspeo da stekne iz lične anksioznosti od života.  

Jasno je da književni likovi mogu da budu nesavršeni i nesvesni svog nerasta, ali je problematično ako autori nisu svesni svojih likova, i ako se tekst ne ograđuje od takvih junakovih stavova. Sikimićev junak nije svestan svoje mizoginije. U drugom poglavlju romana, drži bukvicu grupi ljudi o dekonstrukciji patrijarhata u kome su žene doživljene kao automati za decu dok se ne rodi dovoljan broj da muškarce učini sigurnim, da ima ko braniti rodnu, familijarnu i državnu teritoriju. Ovom poglavlju kvaziviteštva je prethodila mnogo problematičnija scena obejktifikacije i zloupotrebe žene tokom boravka glavnog junaka u bolnici, kada je iz čista mira uhvatio medicinsku sestru za stražnjicu, dok mu je vadila krv. On to objašnjava kao samovolju šake koja će sutradan biti amputirana pa je želela da se oprosti od sveta, ne shvatajući da to što neko ima osećaj gubitka svog tela nema pravo da zaposedne tuđa. Kao da čin koji je uradio nije dovoljan, već razvija svoju seksualnu opsesiju medicinskom sestrom Helenom: „Bila je, razumije se, lijepa od čela do pete, ali čovjek uvijek mora da izdvoji nešto: neko mesto gdje će zabiti klin prije nego krene da se penje uz planinu.“ Tekst se ni na koji način ne ograđuje od junakovih postupaka, već se lik sestre Helene dodatno patronizuje, tako da je čak prikazano kako je vremenom i zasimpatisala junaka zbog njegove „spontanosti“. Ovo je autorski izbor i postupak, ne „logika“ teksta ili „realistično“ pripovedanje.

Degutantnosti ove pornografske situacije parira situacija iz kasnijih poglavlja – glavni junak, nihilistička ličnost sa konstantnim mislima o samoubistvu, osvešćuje svoju zaljubljenost u pričljivu tinejžderku sa kojom je provodio vreme, s tim da oni započinju seksualni odnos u njegovim tridesetim i njenom maloletništvu. Taj odnos je predstavljen kao komplementaran, samo što je zapravo sve osim toga. Maloletna Lana u Sikimićevom pasivnom junaku vidi nekog ko ne govori mnogo ali kad zine, samo smisao teče iz njegovih usta. Za nju, on je neko ko je zreo i predstavlja stabilnost. S druge strane, Sikimićev životno nesnađeni junak primećuje da sve manje misli o vešanju a sve više o Lani, koja mu postaje emotivna štaka i nova opsesija, te da bi je više vezao za sebe, obasipa je pismima i igricama ostavljanja poruka. Ovakav vid manipulacije tuđim emocijama napušten je još pre dve decenije u holivudskim filmovima ’B’ kategorije ali je u ovoj knjizi upotrebljen kao pokušaj dočaravanja toka zaljubljivanja.

Kulminacija ove igrice je u jednom diskutabilnom pismu i momentu kada Lana napokon dobija  više prostora da se izrazi. No, zapravo, ona ne izražava sebe nego iskazuje posebno mesto glavnog junaka u njenom životu prepunom lutanja i promašaja. Lana, oblikovana prema muškoj fanataziji, sve muškarce vrti oko prsta, a samo je pred glavnim junakom pogubljena devojčica koja traži put i želi nešto iskreno da oseti.

Uticaj bitničke literature na ovo delo je vrlo vidljiv, i sam glavni junak se često poziva na poznato delo Džona Fantea. Ženska seksualna emancipacija je u redu ali ovde je pobrkana problematična zavisnost jedne tinejdžerke (prvenstveno od muške pažnje) sa autentičnom emancipacijom, slobodom i doživljajem sopstva. Sikimićev pripovedač, čijem neuverljivo prikazanom intelektu se sve junakinje dive, opisuje žene kroz trivijalne epitete i fizičke atribute, što je predaleko od elementarnog  karakterisanja neke osobe. Mada roman ima mali broj likova koji se pojavljuju, dublja psihologizacija nije primenjena ni na one najbliže pripovedaču.

U Čvoru na omči, žene su predstavljane kao one zbog kojih muškarci ili dižu ruku na sebe, ili pak, kao one zbog kojih muškarci sami sebe pomiluju. Izgradnja ženskih likova se oslanjaja na motiv Lolite, prilično izrabljenog i prevaziđenog u književnosti, i ideal Beatriče, žene-muze, koji nažalost opstaje već 700 godina, kako u poeziji tako i u prozi. Nemogućnost izgradnje verodostojnog ženskog lika se često dešava kod pisaca koji nisu osvestili svoju zarobljenost u patrijarhalne kodekse, pa smatraju da ono što fantaziraju kao žensku slobodu zaista predstavlja oslobođenje žena.

Nalik na igricu vešanja – otkrivanje tajanstvene reči na osnovu pogođenih slova od kojih je sastavljena, kroz limitirani broj pokušaja – Čvor na omči ostaje roman sa bezuspešno potrošenim opcijama za pogađanje smisla celine. On ostaje nedorečen, ili još i gore, promašen, sa mnogo više praznih polja nego pogođenih slova.