Au, što je škola zgodna

www.centrostudibiscegliese.it

Dok Eliza, Priska i Rozalba nastavljaju svoj obrazovni put i više ne brinu za gospođu Sforcu, Adelaida i Jolanda rade kao kućna posluga u bogatim italijanskim porodicama, zbog čega stanje sa početka romana i stanje na njegovom kraju suštinski ostaju ista. Primeri premošćavanja socijalnih razlika svode se na individualne napore ili dobru volju pojedinaca i time radije predstavljaju incident nego ustaljenu praksu.

Irena Jovanović

Bjanka Picorno Slušaj kako mi lupa srce (Odiseja 2014)

Bjanka Picorno, levičarka i feministkinja, jedna je od najznačajnijih savremenih italijanskih spisateljica za decu. Njene romane odlikuju dominacija ženskih likova, čija karakterizacija odstupa od rodno stereotipnog prikazivanja devojčica, kao i redovno prisustvo socijalnih tema i problematizovanja odnosa moći u prikazanim društvima. U romanu  Slušaj kako mi lupa srce prikazana je školska 1949/1950. godina u Italiji. U odeljenje IVd, koje čine samo devojčice, dolazi nova učiteljica čija nastavna praksa doprinosi isticanju i pojačavanju socijalnih razlika među učenicama, i na kraju, sprečava da devojčice iz najsiromašnijih porodica nastave sa obrazovanjem. Motiv uzlupanog srca iz naslova vezan je za junakinju Prisku, jednu od tri devojčice u pripovedačkom fokusu, i njenu uznemirenost povodom uočavanja ili doživljavanja različitih oblika nepravde. Dok se u prvom delu romana tematizuje borba tri junakinje sa diskriminatornom praksom učiteljice Sforce, u njegovom drugom delu se motiv srca javlja i kao centralni motiv u ljubavnoj priči između sporednih likova, od kojih je jedan Priskina simpatija. Na taj način, priča o borbi portiv socijalnih razlika se u drugom delu romana postepeno zapostavlja nauštrb tematizovanja ljubavnog zapleta koji se odvija između dvoje odraslih i Priskinog pomirenja sa novonastalom situacijom. Ovaj preokret u fabuli deluje nelogično i nemotivisano, dok se srećan kraj u tom smislu vezuje za sporedne likove, a tema sa početka romana gubi na značaju. Glavni razlog za ovakvu situaciju može se prepoznati u izboru pripovednog postupka. Narativna instanca sveznajućeg pripovedača u svom fokusu ima tri glavne junakinje – Prisku, Elizu i Rozalbu, zbog čega su nakon što su nepravedno izbačene iz škole, Adelaida i Jolanda nestale iz fabule romana.

Nakon dolaska gospođe Sforce u odeljenskoj zajednici postepeno zavladava diktatura. Učiteljica pred svoje učenice postavlja specijalne zahteve – kupovina posebnog materijala za dodatak školskoj uniformi koja će učenice ovog odeljenja razlikovati od svih ostalih, vojničko postrojavanje, uvođenje naročito strogih pravila ponašanja, odevanja i vođenja računa o fizičkom izgledu. Pored ovih, učiteljica u odeljenje uvodi i problematične diskriminatorne prakse – raspored sedenja organizuje prema klasnoj podeli, tako da u jednom redu, bliže katedri, sede devojčice iz bogatih italijanskih porodica, dok su najsiromašnije smeštene u poslednje klupe, a prema gospođi Sforci, najbolje bi bilo da ih uopšte nema u odeljenju. Ova diskriminatorna praksa se u romanu komponuje gradativno. U jednom trenutku učiteljica  odlučuje da svoje učenice pripremi za prijemni ispit za više razrede, tako što će učenice u jednoj godini naučiti gradivo dva razreda i preći na sledeći stepen obrazovanja. Sforcina nezainteresovanost za učenice iz radničkih porodica, koje će obrazovanje nastaviti u stručnim školama ili, kao Adelaida i Jolanda, neće završiti ni niže razrede osnovne škole, može se čitati kao odnos društva prema klasnim podelama i problem koji se javlja uprkos uvođenju javnog i svima dostupnog osnovnog obrazovanja. Kako Eliza i sama primećuje, školske uniforme, za koje njen stric Baldasar govori da služe smanjivanju socijalnih razlika, nemaju bitnu ulogu usled činjenice da se, u skladu sa ekonomskim statusom porodice, iste uniforme značajno razlikuju. Osim toga što učiteljica doprinosi učvršćivanju klasnih podela, njeni postupci doslovno određuju sudbine učenica ovog odeljenja, zbog čega Jolanda i Adelaida ne uspevaju da završe niže osnovno obrazovanje i osuđene su da rade ilegalno kao posluga u kućama bogatih italijanskih porodica. Ove dve junakinje u u najvećoj meri trpe diskriminaciju, verbalno i fizičko nasilje. Nepravda koju doživljavaju postaje glavna frustracija tri glavne junakinje, pripadnice srednje klase, koje odlučuju da svojim drugaricama pruže podršku i pokažu solidarnost, uporedo planirajući osvetu gospođi Sforci.

slusaj_kako_mi_lupa_srce_vv

Motiv srca ima naročit značaj u tematizovanju nepravde u ovom romanu. Uznemirenost i doživljaj nemoći da reaguju u situacijama u kojima figure od autoriteta postavljaju pravila po kojima svet funkcioniše javlja se kao najdominantnije i najintenzivnije osećanje tokom čitanja teksta. Otpor diskriminatornim praksama junakinje artikulišu na različite načine, međutim najčešće neuspešno. Redovni gestovi solidarnosti upućeni Adelaidi i Jolandi, koji pored svoje osnovne funkcije imaju za cilj i da napakoste učiteljici, u radnji romana uvek dovode do kažnjavanja onih koje je ovim gestovima trebalo zaštititi, a na kraju i do izbacivanja devojčica iz škole.

Veoma značajan sloj romana vezan za Priskino literarno stvaralaštvo još jedan je od prostora borbe. Priskine priče se nalaze unutar teksta romana i redovno su motivisane događajima u njemu. Najfrekventniji lik u njenim pričama jeste lik zle učiteljice koja na posletku dobija zasluženu kaznu. Priskino literarno stvaralaštvo koje neretko predstavlja interesantan spoj humora i horora, odlikuje i dominantno prisustvo lika devojčice čija karakterizacija nije rodnostereotipna. Međutim, ono što je problematično u vezi sa ovim slojem teksta jeste negativna karakterizacija lika učiteljice, tj. u osnovi patrijarhalne percepcije zaslužene kazne. Ova junakinja neretko je kažnjena time što postaje ružna, debela i zbog toga najčešće ostavljena od strane svog muža ili ljubavnika. Priče sa jasnim poukama u kojima lik učiteljice uvek nagrabusi doprinose promišljanju Priskine spisateljske aktivnosti u kontekstu književnog angažmana. Ovaj aspekt Priskinog stvaralaštva sve više izostaje u drugom delu, usled činjenice da njene priče uvek prate događaje iz glavnog toka radnje romana, pa tako i ljubavi između Elizinog strica Leopolda i Priskine učiteljice Ondine.

Dok tri devojčice ne uspevaju da doprinesu suštinskoj promeni i gospođu Sforcu udalje sa pozicije učiteljice, one sa uspehom prolaze na ispitima u više razrede osnovne škole, a fabula romana se dalje razvija u pravcu ljubavnog zapleta. Lik Ondine predstavlja paradigmu moguće sudbine jedne junakinje koja potiče iz siromašne proodice, ali uspeva da prevaziđe društvene prepreke na svom obrazovnom putu. Njen uspeh je, međutim, zavisio isključivo od sreće i dobre volje pojedinaca koji su ja na tom putu podržali. Na isti način bi, da su uspele, Priska, Eliza i Rozalba pomogle svojim dvema drugaricama.

Školska godina koja je u romanu opisana vezuje se za ekonomski devastiranu posleratnu Italiju u kojoj posledice rata najviše osećaju najugroženiji slojevi društva. Italija prelazi iz monarhije u republiku, dok se problemi procesa demokratizacije mogu prepoznati i u svetu romana, a godine koje će uslediti biće obeležene zlatnim dobom kapitalizma. Savremenost ovog romana je trenutno za naše tranziciozno društvo možda najznačajnija, posebno u kontekstu obrazovanja – uvođenja dualnog obrazovanja i obaveznih školskih uniformi kao različitih manifestacija odnosa društva prema problemu socijalnih razlika. Dok Eliza, Priska i Rozalba nastavljaju svoj obrazovni put i više ne brinu za gospođu Sforcu, Adelaida i Jolanda rade kao kućna posluga u bogatim italijanskim porodicama, zbog čega stanje sa početka romana i stanje na njegovom kraju suštinski ostaju ista. Primeri premošćavanja socijalnih razlika svode se na individualne napore ili dobru volju pojedinaca i time radije predstavljaju incident nego ustaljenu praksu. Ako roman predstavlja presimističnu sliku sveta, na čitaocima ostaje da se odluče za rezigniranost ili uviđanje strukturnih problema koji su onemogućili uspeh ovih junakinja, a time i promišljanje drugačijih vidova borbe protiv nepravde.