Jedan pravi “muški” roman!

Glineni-kralj-000032160109210

U težnji da priču o odrastanju muškarca što autentičnije ispriča iz perspektive muškarca, autorka je napisala autentično „muški“ roman, ni po čemu se ne odvajajući od onoga što je dominantni tok domaće književne scene.

kritiku napisala: Dara Šljukić
Branka Selaković, Glineni kralj (Dereta 2016)

Autorka četiri romana, zbirke pesama i brojnih kratkih priča, Branka Selaković je uveliko nagrađivana i prevođena na nekoliko stranih jezika. Glineni kralj je njen četvrti roman po redu, nagrađen na XI konkursu za najbolji neobjavljeni roman nagradom Miroslav Dereta.

Napisan u formi ispovesti koju piše sam protagonista, roman prati život muškarca od najranijeg detinjstva do sredovečnog doba kada ga bolest i moguća blizina smrti podstiču na sagledavanje sopstvene prošlosti. Priča o odrastanju fokusirana je na seksualno i fizičko sazrevanje mladog čoveka u patrijarhalni ideal „pravog muškarca“ tokom sedamdesetih i osamdesetih godina u provinciji. Odsluženim vojnim rokom završava se jedan period života, jer vojska od mladića napravi muškarca, kako to ponosno ističu muški preci junaka, i počinje drugi, a time se i fokus ispovesti donekle menja. Priča se usmerava na pitanja identiteta i moralnih izbora, tj. na pojavu dvojnika u svesti glavnog junaka, alter-ega koji predstavlja tamnu stranu ličnosti i preuzima kontrolu.

U ovoj, uslovno rečeno drugoj, polovini romana znatno više nego u prvojdaje se osvrt na društvene prilike, što je uslovljeno junakovim osamostaljenjem i novinarskim poslom, a svakako i prirodom devedesetih. Negde se, dakle, podudaraju početak ratova i početak sunovrata glavnog junaka, ali reč je prvenstveno o vremenskoj podudarnosti. Neka druga uzročno-posledična veza nedostaje – sam narator precizno locira početak svog pada u trenutak dobijanja prilike da falsifikuje indeks Ekonomskog fakulteta.

Kada je reč o junakovom sunovratu, koji čini središte i njegovog života i ispovesti, pre se može govoriti o psihološkoj nego o društvenoj uslovljenosti. Moralni pad, dakle, počinje preuzimanjem kontrole Ivana Sedlara, junakovog alter-ega, onog sposobnijeg i sigurnijeg dvojnika koji nema nikakve etičke zadrške u ostvarivanju svojih pohlepnih ambicija i zadovoljstava i koji se utoliko savršeno uklapa u ratom razoreni društveni poredak, mada nije izazvan njime. Pojava ove druge strane ličnosti, međutim, predstavlja jedno od psihološki neuverljivijih mesta romana. Junakova ideja (spoznaja?) dobijena čitanjem književnosti u nekom tinejdžerskom dobu da čovek sebe može da oblikuje kako želi (otud ono „glineni“ u naslovu) ne uspeva na tom motivacijskom nivou, s obzirom na to da je Ivan Sedlar neko nad kim junak nema kontrolu i ko se javlja u junakovoj svesti potpuno nepozvan. Ništa drugo u junakovom odrastanju ne opravdava niti najavljuje pojavu alter-ega. S druge strane, ova dvostrukost ličnosti glavnog junaka može se u interpretaciji potpuno odbaciti – uostalom, sve ono što „Ivan Sedlar“ čini u fazi moralnog sunovrata objašnjivo je i junakovom površnošću, nezrelošću, neodgovornom i lenjom prirodom udruženom sa sujetom i pohlepom. Kako god uzeli, zločin koji junak/Sedlar počini na kraju romana potpuno je neuklopljen u celinu, i motivacijski i stilski i tematski. Ne samo da je krvoločno ubistvo s predumišljajem krajnje neuverljiv ishod stvari, nego se i nemotivisani naturalizam u prikazu zločina daje objasniti jedino kao pornografija zločina.

Princip dvojnika u ovom romanu da se preispitati i sa (po)etičkog nivoa. Ivan Sedlar nije samo novinar koji u vreme opšteg siromaštva živi udobnim i promiskuitetnim životom zahvaljujući lažima u žutoj štampi, on je i pisac dve nagrađene priče, i neko kome pripovedač pored statusa „pravog muškarca“ pripisuje i veću književnu nadarenost: “Ivan Sedlar bi to daleko bolje napisao, on je bio čovek bez obličja, manira, etike, zazora, sa idealnom prošlošću koja seže do bludnog italijanskog kardinala. Takav čovek je svemoćan. Žene ga vole.Zar ovaj citat ne priziva poređenje sa piscima kao što je Čarls Bukovski? U ovom stavu da je za dobro pisanje nužna oslobođenost od svih moralnih stega i specifično životno iskustvo nalazi se poetički ključ za čitanje Glinenog kralja.

Najznačajnije ženske figure prva ljubav, supruga, majka i sestra, po mnogo čemu kontrastne su glavnom liku, najpre svojom odgovornošću i karijernim uspehom. Njihova samostalnost i ambicija nezavisna od muškaraca, uključujući tu i glavnog junaka, ne menja, međutim, stereotipni prikaz rodnih uloga. Opis ovih ženskih likova dat je isključivo iz pripovedačeve perspektive, obojen njegovim zaštitničkim i posesivnim odnosom, kao i kontrastnim svetlom koje baca odnos pripovedača prema drugim ženama, onim „lakim“, glumicama i pevačicama na primer. Žene predstavljaju prostor na kom junak i svaki patrijarhalni muškarac izgrađuje maskulinitet, zaštitom njene „časti“ agresijom prema drugom muškarcu, sposobnošću da joj oduzme nevinost (sic), itd.

Zanimljiv je izbor autorke da ovaj roman, zamišljen kao fikcionalna autobiografija, ima muškarca i kao glavnog junaka i kao pripovedača. Ovakva postavka možda bi mogla imati potencijala za originalno prikazivanje razobličavanje i propitivanje patrijarhalnog sveta, rodnih uloga i muško-ženskih odnosa u njemu. Namera autorke, međutim, izgleda da je bila potpuno drugačijeg smera, suprotnog čak. U težnji da priču o odrastanju muškarca što autentičnije ispriča iz perspektive muškarca, autorka je napisala autentično „muški“ roman, ni po čemu se ne odvajajući od onoga što je dominantni tok domaće književne scene.