Iz portugalske oaze o II svetskom ratu

estoril3
http://quasar-dmc.pt

Godina 1940. kada su ljudi po napuštanju svojih domova iz očaja i straha hrlili ka Lisabonu, prikazana je u romanu tako što zahteva od čitaoca da bude na oprezu i tek delom pronikne u surovost ovog ratnog doba.

Aleksandra Mokan
Dejan Tiago Stanković Estoril (Geopoetika 2015)

Usled razbuktalog Drugog svetskog rata, jedna od nezaobilaznih stanica emigranata i emigrantkinja bio je hotel Palasio u Estorilu, gradu nadomak Lisabona. Kao dom odanog osoblja, ali i onih koji su tragali za utočištem, ovaj hotel je ukrstio mnoge životne puteve. Gabi, dečak koga je hotel prihvatio kao jednog od članova porodice, odrasta pod njegovim okriljem okružen i velikim brojem mudrih, ali i onih manje mudrih odraslih. Prijatelji poput zauzetog direktora hotela Bleka, zagonetnog pisca Velikog čoveka, Duška Popova, dvostrukog špijuna, vrednog Manuela i Bruna, kao i brižne Lurdes i šahiste A. Aleksandroviča, prenose mu razna znanja držeći ga podalje od zaraćenog sveta. I on njih uči. Naime, iako vešti doušnik rastrzan između nekoliko država, Popov se oslanja na dečakovo upravljanje finansijama; i Egziperi ponešto saznaje od njega iz sveta nauke; Manuela savetuje ali ga ovaj ne sluša. O šahu da i ne govorimo. Razvratan život jednog od ‘odraslih’, Popova, visi o koncu. Ništa izvesniji nije ni život Miloša Crnjanskog, usputnog ali zapaženog gosta. Velika porodica ispraća stare i prihvata nove članove.

Godina 1940. kada su ljudi po napuštanju svojih domova iz očaja i straha hrlili ka Lisabonu, prikazana je u romanu tako što zahteva od čitaoca da bude na oprezu i tek delom pronikne u surovost ovog ratnog doba. Ipak, autor istorijske činjenice prožima socijalnim kao i psihološkim pitanjima. On iako rešen da prikaže politička previranja u svetu  kroz ‘prozor’ Estorila, kao da odvraća pažnju čitaoca od istog tog prozora i zadaje mu drugi zadatak- da procenjuje različite ličnosti i njihove uloge. Pisac čak ponegde stavlja čitaoca u ulogu detektiva, te su neizbežna pitanja poput: Zar se ovaj čovek nije već pojavljivao pod drugim imenom? Zar nije on počinio ubistvo? Da li se njemu sme verovati? Ovim smernicama on kao da zataškava težinu ‘spoljašnjeg sveta’, a na nama je da se poput ljubopitljivog Gabija raspitujemo u tajnosti kod Popova i kod Bleka i Bruna koji prate vesti i o njima raspredaju.

Takođe, uverljivo je prikazan splet okolnosti i ličnosti koji se u Estorilu pa i šire susreću. Kratki su ali značajni susreti Gabija i Velikog Čoveka koji dečaka uči neprocenjivim vrednostima poput one da se prijatelj gde god bio ne zaboravlja. Popov se susreće sa uticajnim osobama koji mu oblikuju sudbinu poput bivšeg rumunskog kralja, Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog. Međutim, pomenutih susreta je pregršt, te čitalac ne biva u mogućnosti da im se bar u približnoj meri posveti. Pitanje je da li usputni junaci poput Velikog Šahiste, Velikog Pisca, Velikog Čoveka pa i Velikog Šofera treba da zauzmu tek neznatan deo u romanu. Ovaj osećaj nepravde pomalja se umnogome usled opraštanja od likova čijih smo se života tek dotakli. Upravo ovde dolazi do izražaja ta uljuljkana atmosfera hotela i ponekih njegovih domaćina kojom nas je pisac omađijao; mi bismo ih rado držali na okupu, ali ih okolnosti razdvajaju.

Uz to, nije zapostavljena ni uloga novca kao veoma uticajnog sredstva. Šta više ona biva prenaglašena kada nam Popov stavlja do znanja da ne ume da čuva novac te je neophodno da pri sebi ima što veće cifre. Dakle, iako važan faktor u izvršenju zahtevnih zadataka, novac Popovu ne predstavlja samo sredstvo za preživljavanje već i porok. Ovde takođe nailazimo na skretanje od glavnog događaja, i uplovljavamo u tumačenje osobina ličnosti, kako Popova, koji nije sklon štednji, tako i pronicljivog Gabija kojem ova Popova slaba tačka nije promakla.

Važan je i motiv pripadnosti. On se kroz roman provlači dovodeći u sumnju ne samo članove obaveštajnih službi već i same špijune poput Popova tj. Ivana, ali i one koji porodicu čekaju, poput Gabija. Popovo preispitivanje svoje nacionalne pripadnosti kao i Gabijeva odlučna rečenica da se vraća među svoje, čine neke od ključnih momenata u romanu. Upravo kada počnemo da stvaramo sliku o nekim junacima, oni nas sledećeg trenutka ubeđuju da njihov život ima i drugu stranu.

Još jedan način na koji je roman predstavljen kao skup paralelnih događaja jeste i njegovo prikazivanje kroz fragmente. Ovo doprinosi neizvesnosti, međutim umnogome odaje utisak isprekidanosti ili prenagljenog prelaza sa događaja na događaj, te pojedina poglavlja bivaju zasenjena nekim drugim, naglašenijim ali ne i značajnijim. Delu ne nedostaje zaokruženost, te se svaka priča razvila do kraja, međutim priče poput onoj o šahisti, ili pak Milošu i Vidi ne bi bilo zgoreg razraditi.

Pisac nas kroz delo vodi odlučnim, uravnoteženim koracima, uz tek poneku opasku koja glasi: “Kako stoje stvari proći će nam ratni roman bez ispaljenog kuršuma” (str.264) ili “I šta kad, posle skoro tri godine, u nizu krajnje neobičnih događaja koji su se odigrali na sasvim posebnom mestu u sasvim jedinstveno vreme nabasamo na jednu sasvim običnu ljubavnu priču, o dopuštenoj i uzvraćenoj ljubavi”(str.233). Iako neočekivane, ovakve rečenice ne prekidaju tok naracije već je naprotiv, to još jedan od piščevih načina da ironijom potpomogne lakši upliv u događaje ovog ratnog romana.

Iako odlučan vođa, pisac nam ostavlja tek toliko prostora da roman posmatramo bilo kroz doživljaje dečaka Gabija, ili pak iz drugačijeg ugla, onog bližem ratu, Popovog. Isto tako, nameće nam pregršt ličnosti sa kojima ni ne stižemo dovoljno da se upoznamo, jer je već na redu sledeći u nizu segmenata romana kojim on teži da obuhvati i zaraćeni i onaj ‘neutralni’ svet.