Snežana, kajsije i zaboravljena ogledala

irena-solnit
Faraway, Nearby 1937, Georgia O'Keeffe

Ovu knjigu čini trinaest eseja-crtica tematski toliko raznovrsnih da bi na pitanje o čemu se u njoj govori, mogla na prvu da kažem – o svemu. Međutim, ono što knjigu čini izvanrednom jeste način na koji se različite teme i motivi međusobno prepliću

Irena Jovanović

Rebeka Solnit: Izdaleka blizu (Geopoetika 2016)

Kakva je tvoja priča? – pitanje je koje na samom početku autorka postavlja svom čitaocu/čitateljki. U poslednje vreme dosta sam razmišljala o tome kako na pitanja tipa šta radim, čime se bavim i kako sam,isprvaosetim da je neko moj obojeni lik u nekoj bojanci života naprasno obrisao i ja istog trenutka treba da obojim sve te crnom linijom oivičene oblike, a da pritom ne prelazim granice i uklopim boje da to, ako je ikako moguće, liči na nešto. Naročito je zanimljivo ako za sagovornika imam osobu koja me u pauzama ne prekida i ne daje mi skoro nikakvu povratnu informaciju. Tada sam u stanju da se ne zaustavljam u svom skoro šizofrenom odgovoru, pritom se osećajući kao da sam u nekom trenutku po tom crtežu sebe počela da čvrljam hemijskom olovkom i sve je otišlo kako ne treba. A sve bi bilo mnogo bolje da sam samo odgovorila – evo ništa, a ti?

Kakva je tvoja priča?– onako školski me je prozivala prva rečenica ove knjige. Evo, čim me ona pita kakva je moja, sigurno da dobro zna kakva je njena i zasigurno je napisala ovu knjigu o tome, a ja eto svoju ne umem da sklopim.Mada i da umem, verovatno bi bila neka koja je već ispričana, jer sve su priče već ispričane i sad još treba da budem i postmodernistička glava da bih izvukla celu stvar. Ono što me je sačekalo u ostatku te i još dvesta dvadeset stranica nije bilo ništa što sam očekivala.

 

A kakva je njena priča?

 

Ovu knjigu čini trinaest eseja-crtica tematski toliko raznovrsnih da bi na pitanje o čemu se u njoj govori, mogla na prvu da kažem – o svemu. Međutim, ono što knjigu čini izvanrednom jeste način na koji se različite teme i motivi međusobno prepliću i raspliću, spajaju za čitaoca neočekivanim, naizgled previše tananinm vezama, ustinjavaju i usložnjavaju nalik ruskim babuškama i suprotstavljaju se u svojoj polarnosti poput odraza u ogledalu. Fragmentarnost koja obeležava pripovedanje u celoj knjizi omogućava da se pomenute veze aktiviraju skoro simultano poput lampica na aparatu koji bi registrovao istovremene signale iz vremenski, prostorno i na sve druge načine potpuno udaljenih tačaka. Kakve niti povezuju kajsije i Alchajmera, bajke i Budu, lepru i ratovanje, Napoleona i ostavljanje zimnice, Šeherezadu i junakinju radničke borbe, bedinarke i staklene cipelice, pričanje priča i empatiju i kakve to veze ima sa životom naše pripovedačice?

Kada sam pročitala knjigu i počela da razmišljam o tome kako da napišem ovaj tekst, osetila sam se isto kao i kada sam pročitala njenu prvu rečenicu. Međutim, naizgled bez kraja i konca, ovih trinaest eseja na neki način uokvireni su pričom o pričanju, empatiji i nezaustavljivosti vremena.

 

Obično smo mi oni koji pričaju priče, ali te priče neretko govore nama, pričaju nam o ljubavi i mržnji, otvaraju nam oči ili nas zaslepljuju. Često, isuviše često, priče su jaram u koji smo upregnuti, pa pod sedlomi bičem poslušno idemo tamo kuda nas priče vode i ništa ne pitamo. Da bi naučio kako da bude slobodan, čovek najpre mora da nauči da sluša ovepriče, da ih dovodi u pitanje, da zastane i oslušne tišinu između reči, da im nađe pravo ime i onda postane pripovedač.

 

Prvo i poslednje, drugo i pretposlednje i tako do trinaestog, zapravo sedmog, koje je naslovljeno Čvor, poglavlja se organizuju kao usitnjavajući pripovedni okviri. Kajsije koje obeležavaju početak i kraj priče naše autorke vezuju se za priču, ili kako ona to određuje – bajku u kojoj su glavne junakinje majka i ćerka. Desetine kilograma kajsija javljaju se kao zagonetka, zadatak koji junakinja treba da ispuni, alegorija kojoj značenje još uvek ne može da odredi. Poslednja berba sa porodičnog drveta ispred kuće njene majke, koja više u njoj ne živi, počinje da truli i ukazuje na neminovnost proticanja vremena i propadljivost svih stvari, isto kao i na nezaustavljivu deteriorizaciju memorije koja se kod njene majke javlja usled obolevanja od Alchajmerove bolesti. Kajsije su ubrzo pretvorene u likere i slatko i kroz knjigu poklanjane različitim likovima, konzumirane kao i priča o kajsijama, dok su se priče ovih ljudi našle kao deo narativa naše pripovedačice. Na početku ove bajke majka je dobila ulogu zle veštice iz bajke o Snežani i sedam patuljaka, koja svoju ćerku vidi kao ogledalo onih osobina koje majka sama ne poseduje. Jaram koji nosi ćerka u ovoj bajci jeste narativ koji određuju, kako autorka kaže – moje puko postojanje, moja rodna pripadnost, moj izgled i moja neostvarenost – to što nisam uspela da joj život učinim čudesno potpunim, već sam ga, štaviše učinila krnjim.

Dok se priča neprekidno usložnjava i njeno klupko postaje sve deblje, bolest sve više napreduje i dovodi do gubitka određenih iskustava i sećanja. Neočekivano, odnos između majke i ćerke postaje utoliko bolji, ukoliko se određeni narativi koji su stajali kao prepreka postepeno brišu.

Naslovi poglavlja su u sadržaju raspoređeni na taj način da vizuelno ilustruju modele pripovedanja koji su u osnovi narativa prisutnih u knjizi. Princip ogledala je možda najočigledniji i u najširem smislu podrazumeva promenu perspektive, pomeranje fokusa iza ogledala, suprotstavljanje različitih narativa, ne kako bi se polarnost održala, već kako bi se pronašla zajednička tačka, koja bi trebalo da semantički blisko povezuje dve suprotstavljene vizure, ali se njeno značenje zaglavljuje u kontekstima različitih narativa. Do tačke spajanja se u naraciji ovih eseja najčešće dolazi neprestanim usitnjavanjem i razlaganjem narativa, nalik babuškama, sve do poslednje figurice, etimologije određene reči, čije se značenje iznenadno otkriva kao most koji spaja prethodno razdvojene strane. Fragmenti se u naizgled nezaustavljivom nizu ređaju jedan za drugim poput niti koja se odmotava i mapira različite događaje i iskustva koja predstavljaju priču naše pripovedačice. Pletenje, tkanje, ušivanje, strune, mreže i čvorovi neretko se pojavljuju u ovoj priči o pričama kao toposi koji se vezuju za pripovedanje u književnosti zapadnog kanona. Međutim, od grčkih Parki ili Suđaja, autorka neće doći do Penelope, već do budističkih Sutri. Konstantno se kroz tekst vrlo suptilno izneverava očekivanje čitaoca i fokus okreće u onu stranu koju smo u određenoj priči prevideli. Sposobnost da priče čitamo iz drugog ugla, da se postavimo na tuđe mesto i razumemo drugupriču, za autorku su najvažniji preduslovi za razvoj osećaja empatije. Tako se pripovedanje i narativi, koji prema autorki knjige sačinjavaju naše živote, osvetljavaju kao dve strane medalje, od kojih se u tekstu uvek potencira ona koja će dovesti do saosećanja, dok se književnost kao umetnost postavlja u prve redove borbe protiv nepravde.

Izdaleka blizu, naslov je koji aludira na umetničko delo čija je autorka GeorgiaO’Keefe u  kom se međusobno udaljeni prizori i predmeti pozicioniraju na takav način da je teško odrediti odnos blizu/daleko. Rebeka Solnit na sličan način mapira i povezuje različite tačke gledišta, dok se fragmentarna forma teksta trudi da spreči stvaranje jednog dominantnog narativa kao njegove osnove. Međutim, priča o narativima, književnosti i empatiji se ipak ostvaruje na takav način usled činjenice da nam je pripovedačica ispričala svoju priču. Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste utisak da bi se njen crtež u bojanci izdelio na mnoštvo sitnih delova koji bi se izmeštali i povezivali u nekom višedimenzionalnom kaleidoskopu koji se neprestano okreće i stvara oblike obojene iza granice štampanih linija.